Почела бих од података који нису изненађујући али јесу зачуђујући, према анкети коју је Спутњик обавио ових дана у Европи и Америци, само је 15 одсто грађана тих земаља знало ко је победио у Другом светском рату, односно ко је одиграо одлучујућу улогу. Они сматрају да су победиле САД и сви други сем СССР-а. Како Ви тумачите то незнање, с обзиром на то да се све то догодило у не тако давној прошлости?
— Они који су тада живели могли су о томе одмах да стекну утисак зато што је тадашња Савезна Република Немачка, одмах по ослобођењу које је извршила совјетска армија, постала миљеник Запада и у наредних 5-10 година се интензивно развијала захваљујући свесрдној и несебичној подршци и огромним средствима којима је Запад хтео да покаже да је подела Немачке погубна за Источну Немачку, а драгоцена за Западну. Од тада до данас, 9. мај као највеличанственији дан у историји савременог човечанства покушавају да представе као све, само не победу над тадашњом нацистичком Немачком, и поготову не као одлучујућу победу Совјетског Савеза над светском злом. Да се Црвена армија зауставила на својим границама, питање је како би се ови други ослобађали, па и ми, који смо ратовали све време против Немаца, уз много више жртава бисмо се ослободили да није дошла Црвена армија, са својим искуством, наоружањем и жељом да стигне у Берлин. Нема узвишенијег циља од тога.
Мислим да ће Западна Европа 9. маја славити Дан Европе а не дан ослобођења од нацистичке Немачке. И ја разумем, код нас кажу да време носи бреме, накупило се 70 година, па би неки и да забораве шта се десило, међутим мудри људи не заборављају ниједно зло које десило у историји човечанства, пошто је потпуно јасно да се зла понављају. Србија наставља најлепшу и најплеменитију традицију Југославије јер је увек била на правој страни, увек је са Русијом заједно ратовала. Поносна је што је била учесник у победи против нацизма и то никада неће да заборави. Ми смо прошле године имали величанствену параду у Москви на којој је учествовала наша гарда, и када су ме новинари питали због чега сам издао наређење да учествује, ја сам рекао — ако нас позове било која држава у свету да обележимо 9. мај, ми ћемо послати нашу гарду.
Желим да скренем пажњу на још једну чињеницу — неке земље, као на пример Пољска, данас покушавају да на територији где је била Црвена армија, која је између осталог ослободила и Аушвиц, руше споменике, уништавају сваки траг присуства совјетске армије. Шта је то у савременом човеку да он не жели да зна да историја која се заборави мора да се понови.
— Морам да кажем да је сама Русија у великој мери томе допринела. Када је срушен Берлински зид, када се распадао Совјетски Савез, затим и када су ЕУ и НАТО кренули агресивно на бивше сараднике и пријатеље Совјетског Савеза, тада се нико томе није успротивио.
Русија није имала разлога од Другог светског рата до Владимира Путина ничег да се боји. Питам се зашто се бојала и каква је то аутоцензура била, како су и када ти модерни принципи Западне Европе ушли у главе неких руководилаца Русије, али није моје да о томе размишљам, ја ту муку мучим по Србији гледајући шта се то дешава, али… Требало је то „њет“ непрекидно истицати. „Да“ — свакој врсти сарадње, али „не“ томе да буде у подређеном положају. Тада се појавио неки реваншизам, чак и Бугарска, која је све добила захваљујући Црвеној армији, па Румунија, Мађарска и Пољска, пригрлиле су НАТО и имале идеју да се супротставе Русији. Ипак, данас се чак и Пољска одупире појединим захтевима НАТО-а и ЕУ.
И ми смо после Тита заборавили 9. мај. Овде се једно време тај дан није помињао, а онда се славио Дан Европе. Чини ми се да смо се те величанствене победе сетили оне године када је тадашњи руски председник Медведев дошао на Дан ослобођења Београда. Тек тада је памћење почело да нам се враћа. У чему је ствар?
— Видите, наш однос према Совјетском Савезу и Црвеној армији другачији је од свих осталих зато што су сви остали у принципу сарађивали са Немцима и дочекали прилику да се непосредно пред крај рата прикључе савезницима, да из тога извуку корист и да се територијално повећају, док смо ми све време били разапети између окупације, у којој морате народу да обезбедите хлеб, а то не се може без сарадње са окупатором, у којој Србе из Хрватске и Босне под хитно морате да пребаците јер их тамо чекају нож и клање, а то се не може без окупатора, и, с друге стране, ослободилачких покрета који су отишли у шуме и планине и непрекидно се тукли против Немаца.
Ми смо Црвену армију дочекали као савезника који долази и помаже нам да ослободимо велике градове, посебно војвођанску равницу, за коју ми нисмо имали техничких средстава. Остали су то дочекали као прилику да се представе као прогресивни народи који су четири године рата били у заблуди и на погрешној страни, али сада, када се види ко губи рат, они виде где је требало да буду.
Србија је на својим леђима увек имала Југославију у коју је два пута окупљала народе и тадашње државе који су били директно на страни нацистичке Немачке и никада није смела да их јавно за нешто оптужује, морала је да према њима гради неку врсту пажње да се они, тобоже, не би наљутили, па да не крену у отцепљење. Тако да све што је било у вези са Другим светским ратом, све победе српског народа нису могле да се величају, јер се Србији стално приговарало да гради великосрпски национализам. Ми смо ширили братство и јединство — то је значило да онај ко је био уз Немце не сме да буде превише нападан, а онај ко је био на страни ослободилаца није смео превише да се хвали. То је јако дуго држало Србију, српске комунисте, који су знали да уз себе имају народ кад год буде затребало, али у миру нису умели да се снађу и препуштали су то хрватским и словеначким комунистима. Ви кажете да смо се сетили после посете Медведева, нека буде тако, али је свакако одлучујуће било да је прво Русија морала јасно да каже шта она мисли о Другом светском рату, својој улози и улози других у њему, и да се онда друге државе определе.
И ми смо се определили за став који има Русија. Био је то рат у коме је требало спречити нацистичку Немачку да освоји цео свет, да побије пола света, ми Словени смо изгубили највише живота. Можда је одлучујуће било да Русија прво одбрани себе, да покаже да може да буде заштита онима који су правдољубиви. Не треба нам руска заштита ако у историји будемо грешили, али нам треба заштита ако неко хоће да нас из чиста мира, као „велики светски делилац правде, демократских начела, принципа, уређења земље“ нападне. Када хоће да нам се директно умеша у оно што би требало сами да радимо, кад хоће да нам одузима територију. У том случају нам треба јака Русија, без које је, како је чак и римски папа рекао, немогуће решити најважније проблеме савременог света.
Kажу, „поколења дела суде“, а поколења данас праве ревизију историје. Сведоци смо колико је холивудских филмова снимљено, у којима, кад Американци дођу, сви Немци попадају мртви. А што је дотле пало 30 милиона Руса, то нико није видео. Како се можемо супротставити злу заборава?
— Све зависи од тога хоће ли светски моћници ићи на заборав или не. И они имају једну врсту шизофреног понашања. Британци, Американци и Французи треба да забораве колико су морали да ратују против Немаца само зато што сада треба да сарађују с њима. Па и ми хоћемо да сарађујемо са свима, и Русија хоће да сарађује са свима, али не сме да се заборави да смо некада ратовали, пошто то Немачкој није био први пут. Немачка је два пута увела свет у рат — једном преко Аустро-Угарске и Србије, а други пут сама кренувши да, по некој својој правди и генетици, освоји Европу, а потом, у сарадњи са још неколико држава, и цео свет.
Све је, дакле, на нама. Што се мене тиче, у озбиљним сам годинама да бих се играо и са историјом и са будућношћу српског народа или са прекрајањем онога што се десило. Док сам председник Србије, наша војска обележаваће победу над фашизмом, колико можемо. Довољно је да се зна да ми то обележавамо и да су сви други дани лепо искоришћени да се скрене пажња са нечега, али овај дан мора да буде обележен. Мислим да треба обележавати и дан када је избио рат, комеморацијом, жалошћу, а 9. мај весељем. Ту, наравно, треба имати меру, то не сме да нас свађа. Ми смо једни другима све опростили.
Данас ћу бити у Доњој Градини, у којој је убијено преко 360.000 Срба, а није испаљено више од 50 метака. Сви су убијени на најбруталнији начин. Пуцњаве није било да се не би чуло. Па опет сарађујемо са Хрватском. Нудимо јој руку пријатељства ако је то могуће и ако је желе; нудимо им да им то не помињемо више, али би требало да они помену. Јер неко мора да помиње зло; неко мора да помиње победу. Ако то неће поражени, победник има право да помене. Али би и поражени требало да помене, обележавамо дан када је ослобођен тај и тај логор. Није нико од данашњих политичара у томе учествовао и не могу да носе грех на души због онога што је неко пре 70-75 година учинио водећи ту државу или бар наказну државу каква је била НДХ, али му је дужност да каже то нисмо ми и ми то никада више не бисмо урадили. И никада више нећемо да урадимо, пошто се бојим да се учитељица живота често понавља, посебно ако су догађаји били јако лоши.
На нама је да то славимо, не морамо да им стављамо прст у око, сами себи стављају прст у око ако их неко запита зашто се не обележава дан када је ослобођена Европа. После оба рата десило се неко велико чудо — савезници су се одмах разишли. Пошто су победиле Немачку, разишле су се западна и источна цивилизација. Онако како је хришћанство подељено, тако су се одмах поделили савезници — и одмах се створио биполарни свет, почео је хладни рат, у коме су на једној страни били савезници и они који су побеђени, а на другој смо остали ми који смо искључиво били савезници. Тако је било и после Првог и после Другог рата… Не дај боже да буде још ратова — тако ће бити после сваког рата. А све се то негде на Србији ломи.
Други део интервјуа са председником Николићем прочитајте овде.
