Љубица Цуца Сокић, једна од најпознатијих српских сликарки двадесетог века, академик и професорка Факултета ликовних уметности у Београду, оставила је иза себе дневник који је водила у периоду пред и за време избијања Другог светског рата. Овај рукопис пронашао је њен унук, доктор историје Миомир Гаталовић, који је за Спутњик говорио о животу, осећањима и тежњама своје баке, као и о најзанимљивијим детаљима из записа ове велике уметнице.
„Када је Цуца преминула 2009. године, у њеној заоставштини смо пронашли ове белешке о којима она никада за живота није причала. А с обзиром да је припадала кругу интимиста, онда је то сасвим логично, зато што интимисти задржавају многе ствари за себе. Ја сам тај дневник прочитао и уверио се да у њему нема ничега што би Цуцу могло да дискриминише на било који начин, нити открива неке сувише приватне ствари из њеног живота“, започиње причу наш саговорник.
Како сте се осећали када сте први пут почели да читате нешто што је до тада и Вама било непознато?
— Морам признати да сам спознао Цуцу из једног мало другачијег угла. Иако је била драга особа, она је била доста крута и тип особе строге и према другима и према себи. То се видело и у њеном начину облачења, у томе што је мало јела. Умела је да пуши цигарету до пола, онда је исече и другу половину остави за сутра. То није радила зато што је била материјално угрожена, него је то био један штедљив и строг начин живота, како је и била васпитавана. Врло ретко говорила је о својим интимним доживљајима света, људи, пријатеља, породице. Сада видимо једну Цуцу у својим тридесетим годинама која пише о људима, о неким својим осећањима. Мени је то било веома симпатично јер сам некако боље успео да је разумем као особу.
Записи су значајни и због тога што Љубица није много говорила о том периоду живота. У њима има и сликарства и политике, али и атмосфере и драме тог доба — 27. март, бомбардовање, мобилизација, затвори… Да ли Вам је као унуку некада причала о томе?
— Цуца је избегавала да прича о рату. Имам утисак да је то била тешка тема за њу, пошто је у том периоду доживела и једну породичну трагедију. На почетку Другог светског рата преминуо је њен отац, којег је много волела и за кога је била веома везана. А тај рат је однео и доста њених пријатеља. Између осталих Богдана Шупута, кога је обожавала, али и њеног доброг друга Јеврејина Бору Баруха. Мени је испричала једну анегдоту везану за њега. Када је за време окупације видела Баруха како са жутом траком на којој је била јеврејска звезда, коју су Јевреји морали да носе, рашчишћава рушевине Београда, иако је било најстроже забрањено да се комуницира са Јеврејима, она је излажући живот на милост и немилост Немцима, пришла Баруху и тутнула му парче хлеба. То је један редак и драгоцен детаљ у којем се види колико је Цуца била храбра, колико је волела пријатеље, колико није размишљала о последицама, већ је желела да буде оно што је заиста и била, а то је пре свега хуман, исправан човек.
Поменули сте да ју је веома погодила очева смрт. Како вам је описивала вашег прадеду, директора листа „Правда“, угледног човека и вероватно нежног оца?
— Манојло Маша Сокић је заиста био један велики радник. Цуца га се сећала како је непрестано бдео над „Правдом“, која је поред „Политике“ и „Времена“ била најчитанији лист у периоду између два рата. Имао је врло често позиве од краља који је цензурисао неке ствари које су објављиване у новинама. Радио је врло стресан посао. Цуца је веома често истицала да је била врло захвална свом оцу као имућном човеку и глави породице што јој је, када је 1936. године завршила Уметничку школу у Београду, дао сагласност да отпутује у Париз. Овај град, у којем је провела три године, за Цуцу је био врло ликовно значајан. Ту је могла да види најбоља уметничка дела у Лувру и другим музејима, ту је постојала једна мала југословенска ликовна колонија, где је и први пут излагала са групом југословенских сликара. И баш у овом дневнику она се са једним осећањем туге сећа тих лепих година у Паризу и пита шта је са тим њеним пријатељима који су тамо остали.
Од 1940. до 1941. године Цуца је бележила и неке утиске који су за њу били најснажнији — један од њих је и припремање изложбе „Десеторице“ око које је била веома ангажована.
— Цуца није много причала о том периоду када је припадала групи „Десеторице“. Ова група је кратко трајала, угасила се са немачком окупацијом. Многи чланови су погинули или просто нису преживели рат. Она је избегавала да говори о тој теми, али из дневника се види колико је она те своје пријатеље волела, али и колико су међу њима, што она никада није помињала, постојали одређени анимозитети, чак и неслагања. Међутим, особа која није била члан групе „Десеторице“, а коју је Цуца јако волела био је сликар Петар Лубарда. Он је био нешто старији од ње, она ми је то и причала, а и дневник потврђује, да је он заиста доста утицао на њено сликарство. Обожавала је да одлази код њега да гледа оно што он ради, одатле је учила и налазила инспирацију. Интересантно је у записима и то да је Цуца себе стално терала да ради, што јој је и била карактеристика током целог живота, та вредноћа.
Из бележака се види да су јој други, Шупут пре свих, замерали њену готово опчињеност Лубардом.
— Јесте, то је чињеница, али су то одређене концепције тог времена, разлике у сагледавању сликарства, које ја нисам много стручан да тумачим. Али оно што је остала Цуцина карактеристика је тежња ка чистом сликарству, коју је и Лубарда неговао. Чини ми се да се та тежња најбоље види много деценија касније када је Цуца отишла у апстракцију, и да се она управо ту препознала са Лубардом, према којем је гајила велику пријатељску љубав.
О чему вам је највише причала? О ратном Београду? О Паризу у којем је живела? Пријатељима које је стицала? Да ли је била отворена у дељењу тих сећања са Вама?
— Како је причала, најлепши период њеног живота је био до Другог светског рата, пошто је потицала из једне богате београдске породице. Била је доста заштићена, то се из дневника и види, све јој је било на неки начин пружено. Међутим, Цуца је у то време имала апсолутни осећај према њеним пријатељима сликарима, који су углавном били веома сиромашни. Постоје приче њених савременика да је узимала од оца папир из штампарије који је давала својим колегама да би могли да сликају. Они су јој били захвални на томе. Увек је ценила тај период који је провела у Паризу. А нажалост, са Другим светским ратом, нарочито после, са доласком комуниста када јој је имовина била у великој мери одузета, доста је тешко живела. Мада је касније 1960. годину истицала као најсрећнију у животу јер је добила свој атеље који је био у Коларчевој задужбини у Београду.
У једном дневничком запису, говорећи о утисцима од 27. марта и мало касније о ужасу бомбардовања, Цуца истиче народ. На једном месту каже „све преко леђа народа“… Касније ће народна власт одузети имовину Сокићима. Да ли је икада била огорчена? Колико је о томе говорила?
— Она није била материјалиста. Богатство и неке такве материјалне ствари њој нису никада много значиле. И касније, када је била веома имућна у познијим годинама, живела је изузетно скромно, то је био њен поглед на свет. Никада није била огорчена тиме што јој је неко нешто одузео од ствари. Била је огорчена једном неправдом, отимачином, понижењима која је она за време комуниста доживљавала када су јој спочитавали што потиче из предратне буржоаске породице, а сама она никада није потенцирала то своје порекло. Али никада она није нешто посебно лоше говорила о комунизму, сматрала је да је то један историјски ток који је њу дотакао, али да је најважније сликарство. Њој је сликарство било живот, и докле год је она имала слободу да слика и да ствара, то је за њу било најважније. Један сегмент којег се она нерадо сећала била је изложба која је одржана првих година након завршетка рата, када јој је јако замерено што је насликала једну слику на којој је доминирала црква. Такође је имала и проблеме са Бранком Ћопићем. Пошто је у то време Цуца илустровала најпознатије новине за децу, замерено јој је што ти цртежи нису били довољно груби, нису довољно изражавали тај социјалистички реализам који је тада владао. Ћопић јој је дао отказ. Она је то увек причала као анегдоту, али никада са дозом горчине, више као једну шалу. Она живот није доживљавала на тако озбиљан начин како га ми данас често доживљавамо.
Колико сте често били у прилици да завирите у њен радни простор? Да ли сте је гледали док слика, размишља, колеба се…?
— Не много. Цуца није волела да буде узнемиравана док слика. Њен атеље је био једна врста храма који је био дозвољен само њој. Увек је негодовала када би неко свраћао у атеље, доживљавала је то као прекидање у раду. Тако да нисам пуно пута присуствовао њеном сликању. Али када би се десило да се затекнем ту, она је то радила маестрално. Била је мајстор покрета. Удаљавала се, па би се приближавала, такла неком бојом платно, након чега би долазило до неких малих чудеса, где се рађало то њено велико сликарство у неколико потеза.
Колико је по вашем мишљењу данас живо сећање на Цуцу Сокић?
— С обзиром на читаву ситуацију у којој се налази српска култура, ја сам заиста задовољан како су пре свега поједине институције одржале и одржавају сећање на Цуцу. Ту је пре свега Српска академија наука и уметности и Кућа легата у Београду, које су домаћини бројних изложби и скупова у Цуцину част. Медији заиста покушавају да испрате ове догађаје. Породица је дала иницијативу да се на згради у којој је Цуца живела постави спомен-плоча, као и да једна улица у Београду понесе њено име. А и да се у некој перспективи у сарадњи са ФЛУ у јавном простору подигне њена биста.
