У последње пак време, пошто је успешно угушио слободу говора и критике унутар Турске, Ердоган је то наставио да чини и у Немачкој — добио је одобрење немачке канцеларке Ангеле Меркел да судски гони немачког сатиричара Јана Бемермана због песме која га је увредила — уцењујући успут Европску унију да ће пустити сиријске и друге блискоисточне избеглице које се налазе у Турској да преплаве Европу ако Европска унија Турској не укине визе.
Шта то ради Ердоган, и какве су могуће последице његових поступака? Одговоре на ова питања у петак су у „Спутњик интервјуу“ потражили дугогодишњи каријерни дипломата Зоран Миливојевић и новинар недељника „Печат“ Филип Родић.
„У последњих годину-две дана, Ердоганово понашање постало је нерационално и непредвидљиво“, наводи Родић. „У том периоду повукао је низ потеза који не само да иду насупрот интересима великих сила и суседних земаља, већ и његовог сопственог народа и земље“.
Зоран Миливојевић: „Ердоган је успео да Турску — која је била земља у успону, постала је и чланица Групе 20 најразвијенијих светских земаља, секуларна и утицајна и у свом окружењу и шире — успео је дакле да је доведе до ситуације у којој је Турска постала реметилачки фактор у региону, и на унутрашњем и на спољном плану… Ердоган настоји да Турску, од једне секуларне државе, претвори у исламску државу проблематичног унутарполитичког система. Управо тиме ју је и довео у сукоб и са самом собом — обрачуни с Курдима на југоистоку Турске — и са регионом — пре свега, са Сиријом — али и са њеним највећим пријатељем, Сједињеним Америчким Државама“.
Да ли је оволика производња конфликата производ некаквог осмишљеног плана, или је пак опасно нерационална? Зоран Миливојевић: „Судећи по ефектима које Ердоганова политика производи, не би се рекло да је та политика рационална или дубоко стратешки осмишљена. Турска је почетком овог миленијума следила стратегију дубине коју је формулисао одлазећи премијер Ахмет Давутоглу, а која је дефинисала циљеве који се могу назвати рационалним. Подсећам, једна од главних ставки у тој стратегији било је начело нула проблема са суседима; а Турска данас има 100 одсто проблема са својим суседима“.
Зашто је ових дана дошло до разлаза између Ердогана и досадашњег премијера Турске Ахмета Давутоглуа? „Разлаз Ердогана и Давутоглуа, иако је реч о најближим сарадницима, почео је да се чини могућим још пре извесног времена“, каже Родић. „Проблеми међу њима започели су због Давутоглуовог противљења крвавом рату који се против Курда води на југоистоку Турске. Такође, он се успротивио и репресији коју је Ердоган почео да спроводи над медијима и интелектуалцима у Турској. И, најзад, оно што је код Давутоглуа вероватно прелило чашу, јесу намере Ердогана да изврши уставне промене и учврсти позицију председника Турске“.
Све то што је Давутоглуа натерало да се окрене од свог дугогодишњег савезника, Европска унија Ердогану толерише у нади да ће турски председник испунити свој део мартовског договора с Бриселом, и задржати блискоисточне избеглице на територији своје земље. У замену, сходно том договору, уз својеврсни мито у износу од шест милијарди евра, Ердоган и Турци требало би да добију и главну награду у виду укидања виза турским држављанима за путовања у земље ЕУ. Међутим, спровођење договора баш и не иде по плану — Ердоган одбија да спроведе захтеване промене турских закона за борбу против тероризма (а заправо за борбу против Курда), ЕУ због тога одбија да настави с процесом визне либерализације, турски званичници на то узвраћају претњама да ће отворити врата новом избегличком таласу…
Зоран Миливојевић истиче да је „и сам тај договор био нека врста преседана“. „Ердоган је искористио ситуацију у којој је ЕУ показала немоћ у избегличкој кризи, и практично ју је уценио, рекавши да ће зауставити прилив избеглица — око 2,7 милиона их се и даље налази у Турској — у замену за отварање процеса преговора о приступању Турске који трају више од 30 година… Споразум с Ердоганом изазвао је конфронтације и у самој ЕУ, при чему незадовољство нису исказале само чланице Вишеградске групе (Мађарска, Чешка, Словачка и Пољска) које се потпуно противе пријему избеглица по утврђеним квотама, већ и само језгро ЕУ, дакле Немачка, Француска, Велика Британија… Договор је изазвао незадовољство зато што доводи у питање фундаменталне принципе на којима почива ЕУ, будући да Европска унија Турској треба да учини уступке у погледу демократских институција, људских права, владавине права… Зато се и знало да ће спровођење овог споразума ићи доста тешко, и сада смо и дошли у својеврсну пат позицију. Мислим да Ердоган и не помишља да се одрекне тих антитерористичких закона — уколико би то учинио, довео би у питање све ово што ради на унутрашњем плану — док ЕУ очигледно не може да иде даље од онога што је већ учинила, због својих споменутих фундаменталних вредности“, објашњава Миливојевић.
Ипак, у избору који јој сада предстоји, између борбе за голи опстанак и гажења сопствених вредности, Миливојевић очекује да ће се ЕУ определити за ово друго, за попуштање пред Ердогановим ултиматумом.
Слично ће и други саговорник Спутњика: „Не сумњам да ће Ердоган остварити своје претње (ако не добије тражене уступке). А онда ће у ЕУ наступити катастрофа, будући да се Унија једва изборила и са прошлогодишњим таласом избеглица. То би могао да буде смртни ударац Европи“.
Можда су пак Ердогану дани одбројани, па ће и његове претње, ма колико био спреман да их оствари, ипак остати неиспуњене? То и није сасвим незамисливо, с обзиром на број противника које је актуелни турски председник успео да окупи у рекордно кратком року. „Ахмет Давутоглу се у овој ситуацији појављује као потенцијално најжешћи Ердоганов непријатељ“, сматра Филип Родић. „Њега у Европској унији посматрају као рационалног политичара, с којим се може разговарати и договарати и на чију се реч може рачунати, и, упркос његовом конзервативизму, сматрају га (довољно) либералним. Мислим да се Ердоган налази у веома опасној ситуацији. Државни удар не би било нешто необично за Турску, и Давутоглу би могао да буде главна фигура политичког тока тог удара“.
