Ни Русија не седи скрштених руку већ најављује асиметрични одговор. И док се у Европи не слеже прашина због новог сучељавања Русије и Запада, из Србије — мук.
Чињеницу да се Србија држи по страни и не износи свој став о антиракетном штиту који је стациониран само пар стотина километара од њене границе аналитичари Александар Радић и Александар Павић различито тумаче.
„Ми смо на маргини, нисмо у епицентру како се то мисли у српским кафанама, као у Вашингтону, Москви су данас морали да посвете озбиљно време расправи шта са нама. Ми морамо да се бринемо за своју безбедност без емоција, трезвено, хладно, јер немамо ресурса. Имамо јако мало времена, а бојим се долазе јако тешка времена, изазови су све отворенији“, рекао је Радић у емисији „Спутњик интервју“.
Он је подсетио да је одлазећи турски премијер Ахмет Давутоглу пре неки дан у Бањалуци „врло агресивно“ послао поруку шта мисли о композицији нашег региона. Према мишљењу Радића, зато по том питању нема простора за емоције, а савезници треба да нам буду „они који су реални у датом тренутку“.
„Не можемо да игноришемо чињеницу да је НАТО код нас и на нашој територији. То је наравно врло тешко помирити са проруским ставом јавног мњења, са врло негативним ставом према НАТО-у и врло једноставном чињеницом да смо ми западније у односу на границе НАТО-а. Окружени смо НАТО-ом, а Србија би у овом тренутку морала да има све оно што нема: врло агресивну спољну политику са јасно дефинисаним стратегијским опредељењима, документа која то прате са визијом развоја у будућности, квалитетну обавештајну службу која би то сервисирала. То је само пуста машта јер плашим се да ми реагујемо на притисак од момента до момента“, сматра Радић.
То је, по њему, објашњење зашто је у Србији било могућа ситуација да новембра 2014. године припаднике руских десантних јединица у доласку на вежбу на наш терен смене амерички маринци и то не било који него они из групе која је била дежурна у Црном мору због потенцијалне реакције на кризу у Украјини.
„Наши политичари би хтели да им се упуте комплименти да ту има нешто мало духа титоистичке ере, али то је само инерција и стицај околности“, уверен је Радић.
Политиколог Александар Павић има друкчије виђење улоге НАТО-а у региону, истичући да је Запад имао шансу да покаже да се није борио против Србије него против Милошевића, али да „све што су радили петог октобра кад су имали прозападне владе говори о томе да се они ипак боре против Србије“.
„Уопште се не слажем са тезом да ћемо уласком у НАТО или чак прављењем да смо мртви скинути притисак са нас. Напротив. Они то сматрају знаком слабости. Они су решили, као са Русима, да нас да униште или да нас онеспособе као државу“, оцењује Павић.
Он подсећа да Русија већ неко време нуди савезништво Србији и да је „рука пружена, а да ми никад нисмо ни пробали да видимо шта то значи“.
„У времену које долази мораћемо да се определимо да ли ћемо ми бити ти који ће учествовати у удару на Исток, као што нисмо 1941. —на нашу част и на нашу срећу, или ћемо лећи на руду и постати вазални народи као сви други. Мислим да Србија једина у региону, осим Грчке, има традицију државности, независности и да никад није ударила нож у леђа својим пријатељима и да то не треба да уради ни сад“, истиче Павић.
Саговорници Спутњика слажу се да је апсурдно образложење Америке за изградњу штита као одбране од одметнутих држава попут Северне Кореје и Ирана, тим пре што је о нуклеарном програму Техерана постигнут договор.
„Не постоји чак ни војно оправдање, јер ниједно средство није савршено, а ако се играте са нуклеарним оружјем један једини пројектил је више него довољан да нанесе катастрофалну штету“, напомиње Радић и додаје да штит није чак ни довољно ефикасан јер је на сваком пробном гађању углавном промашио циљ.
„Неки други мотиви стоје иза тога. Треба пратити траг новца, интересе великих компанија и наравно талас политичке пропаганде који на томе плива, јер Американци су све више у раскораку између стварне моћи коју могу да покажу на терену и оне коју би желели да покажу да имају. И због тога је потребно да стално шаљу ту поруку о технолошкој премоћи, да потврђују савезништва. Ово им је сјајна прилика у којој стварајући вештачку опасност од Русије успевају да дисциплинују, консолидују редове у оквиру НАТО-а“, сматра наш саговорник.
Он указује на чињеницу да се елементи базирани на лансерима у објектима који су део штита без икаквих модификација могу користити за примену ракета типа „томахавк“, „а ту већ причамо о директној претњи Русији и грубом и перфидном нарушавању споразума који ограничава размештај лансера кратког и средњег домета на подручју Европе“.
„Кажете да је дефанзивно средство, али имате ’мали проблем‘ на коме се не инсистира да ви ако искрцате из транспортног авиона контејнер са крстарећом ракетом и ставите га у тај исти лансер, он је спреман за дејство готово одмах“, истиче Радић.
Штит је, по њему, „чланска карта лојалности Америци“, а Русија се користи као средство за стварање слике угрожености код европских земаља, пре свега нове Европе.
„У НАТО-у постоји шизофрена ситуација у којој Американци комуницирају са земљама које стално виде руске дивизије на својим границама и старе европске велике силе које виде стратешко партнерство са Русијом и које су свесне да ипак економија одређује правила игре“, констатује Радић.
Кад је реч о могућностима, како је најављено, асиметричног одговора Русије, Радић наводи да то може бити размештај ракета у Калињинградској области, продор руске војске према Арктику, обнављање флоте подморница које су носачи пројектила са нуклеарним бојевим главама, нека одређена улагања у модернизацију руске војске са тежиштем на средствима за одвраћање…
Ипак, сматра он, Русија пре свега мора да има јаке конвенционалне снаге, а највећи безбедносни изазов за њу биће ситуација у Централној Азији, турбуленције до којих може доћи у земљама које имају милионе људи и контакте са екстремистима.
Коментаришући америчке тврдње о „агресивном понашању“ Русије, Павић каже да би права мера руског понашања за Вашингтон била да Русија не постоји и да би онда можда дошли до закључка да не постоји руска претња.
„То вам је као кад чачкате мечку, па мечка изађе да брани себе и своје младунце, а ви кажете: ’Мечка је агресивна‘“, додаје Павић и подсећа на обећања НАТО-а да се неће ширити на Исток, па чак и позиве бившег генералног секретара Алијансе Манфреда Вернера да се успостави заједнички систем безбедности са Русијом.
Креатор доктрине обуздавања СССР-а Џорџ Кенан је још 1998. године рекао да је ширење НАТО-а трагична грешка која значи обнову Хладног рата и предвиђао је да ће Руси морати да одговоре на то.
„А ако нису тад били спремни да одговоре, после агресије НАТО на СРЈ сигурно јесу“, навео је Павић и оценио да је руске реакције условило искључиво западно понашање, а да је „врло цинично и да подсећа на Трећи рајх да ви кривите оне који су мете ваше агресије да се понашају агресивно“.
