Помало неочекивана победа украјинске представнице Џамале на овогодишњем Евросонгу подстакла је расправе о односу музике и политике. Песма „1944“ коју је Џамала, певачица кримско-татарског порекла, написала и компоновала, инспирисана је, како је рекла, причом њене прабабе о прогону кримских Татара, који је наредио Стаљин.
Русија је протестовала против овогодишњег учешћа Украјине због „политизације“ текста, сматрајући да је то супротно пропису такмичења које забрањује „речи, говор или гест политичке или сличне природе“. Организатори су, међутим, оценили да је песма „историјске природе“. И онда се десило оно због чега је Русија заправо и протестовала — сама Џамала је непосредно пре финала променила причу и рекла да се песма односи и на 2014. годину и придруживање Крима Русији.
Испоставило се, дакле, да је руски протест био оправдан. Јер већ дуже време Украјина настоји да Стаљинове репресалије над становништвом читавог бившег СССР-а припише Русији, као да у Стаљиновом репресивном апарату није било Украјинаца, и за то користи сва могућа средства, наравно, подржана од Запада. Тако је, на пример, још 2008. године чувени кувар и ТВ водитељ Ентони Бурден у својој емисији „Без резервације“, приликом посете Криму мање говорио о кримској кухињи, а више о „руском“ прогону Татара за време Стаљина, заборављајући при томе да помене које је националности Стаљин био.
Али, вратимо се музици. Танка је линија између ангажоване музике и музике коришћене за циљеве пропаганде, међутим, антиратне песме Боба Дилана сигурно нису пропаганда. Песма Сање Трумбић „Данке Дојчланд“ спевана у знак хрватске захвалности Немачкој сигурно јесте. Где сместити Џамалу и њену „1944“?
Према речима Зорана Пановића, донедавног главног уредника дневног листа Данас, учешће Украјине на овогодишњем Евросонгу било је веома провокативно. Са сломом СССР-a, каже Пановић, то такмичење је постало политичко — са његовим сломом Европа се нагло проширила и сви проблеми истока Европе ушли су и на Евросонг, тврди он.
„То се видело и на овом финалу, где је победила Украјина. Веома је тешко избећи политичку конотацију те победе. Мислим да је постсовјетски простор прешао један праг. На постјугословенском простору, уз све ратове, комшије су гласале једни за друге, што је био знак да ипак постоји неке нормалности, бар у тој сфери. Сада је други систем гласања, али мислим да се тензије не могу више сакрити ни на оваквим такмичењима“, објашњава он.
Пановићево мишљење дели и предавач на Факултету за медије и комуникације Зоран Ћирјаковић. Евровизија је увек била политичка позорница, каже он, чак су и ратови на Балкану често били „eвровизијски“.
„Она је постала глобална политичка позорница, имајући у виду да сукобљавање Русије и Запада у великој мери или све више личи на Хладни рат. Тако да је данас оно много озбиљније и важније. Али, бојим се да Евровизија никада није била политички невина“, закључује Ћирјаковић.
Према речима југословенске иконе новог таласа и двоструке учеснице Евросонга Слађане Милошевић, уметност је данас, нажалост, далеко од тога да је заштићена од манипулације светских сила.
„Сматрам да је било која област наших живота политизована и да је одувек и била таква. Увек ће се користити да се поведу масе, да се изазову одређена расположења, одређена стања свести. Манипулација је присутна од када постоје маркетинг и пи-ар. И Евровизија и музика и уметност могу да послуже да се дође до одређеног циља, јер је огромна количина информација у протоку и она се може усмеравати сходно нечијим жељама“, каже Милошевићева.
За легенду српског рокенрола Бору Ђорђевића такмичење за песму Евровизије је све, само не музичко.
„То такмичење је изгубило сваки такмичарски смисао, овог пута је политички потпуно јасна одлука. Ако је то такмичење певача и песама, онда треба то и да остане, а не политичко препуцавање ЕУ и Русије“, категоричан је Ђорђевић.
Зоран Пановић подсећа да је политичка димензија Евросонга постојала од самог почетка. Настало као покушај уједињења Европе, на овом такмичењу је зато, према његовим речима, увек било успелих или неуспелих покушаја мешања политике у музику. Пошто је Турска 1974. извршила инвазију на Кипар, Грчка је хтела да пошаље песму о срушеним кућама, али Европска радиодифузна унија то није дозволила, као што није дозволила ни грузијску песму 2009. године, подсећа Пановић.
„Украјина је већ имала победника на Евровизији, али сада има шансу да скрене пажњу на неки свој проблем. Тешко је избећи тај утисак, посебно јер је на једном такмичењу наступала са незваничном химном своје револуције. Тако да јој политизација није страна и мислим да је Евровизија добар полигон да се то покаже“, закључује Пановић.
Сада, када је овогодишњи Евросонг окончан овако како је окончан, пред Европску радиодифузну унију поставља се нови проблем — политизација идућег такмичења која је већ отпочела. Руски културни радници који се налазе на украјинској „црној листи“ неће моћи да учествују на такмичењу које ће бити организовано у Украјини наредне године, најавио је посланик Врховне раде Украјине Антон Герашченко.
Биће посебно занимљиво како ће се Европска радиодифузна унија изборити са тим, али за Зорана Ћирјаковића је занимљиво и како ће Москва реаговати на те најаве.
„Прва реакције је да не могу да замислим да ће Русија учествовати следеће године. Врло је могуће да ће бити притисака ЕУ или неког другог на Украјину да осигура безбедност и све остало, али после свега што је урађено, нисам сигуран да ли бих ја, да одлучујем као Рус, желео да моја земља уопште учествује“, каже Ћирјаковић.
Српски жири за „Песму Евровизије“, који је формирала државна телевизија, гласао је за представницу Украјине, док је према гласовима публике 12 поена од Србије добила Русија. Чланови жирија нису желели да говоре о критеријумима на основу којих су донели одлуку.
