„Дати Вуку Јеремићу председавање Уједињеним нацијама био би чин којим би се Србија амнестирала одговорности и уместо одређених санкција које је требало да претрпи због пресуде за неспречавање геноцида, Србија би била награђена председавањем УН, што ни на један начин не би указивало на њену контроверзну прошлост“.
Цитирана опаска, а има оних који би волели да је и пресуда, део је протестног писма које су Удружење жртава и сведока геноцида и Мајке енклава Сребреница и Жепа упутили амбасадорима Савета безбедности и Генералне скупштине Уједињених нација, а поводом кандидатуре Вука Јеремића за генералног секретара ове организације.
Забрањено за Србе и све из Србије
Место генералног секретара Уједињених нација требало би да буде, сугеришу аутори писма, резервисано за грађане „оних држава које су доказано и дугорочно опредељене за демократију, људска права, а не оне које су у прошлости биле одговорне за кршење истих“.
Дакле, ако си Србин или из Србије, ни не помишљај да одеш даље од свог „села“ — контаминираш. Грађани Србије и сви они који се у будућности роде, па им у пасошу буде писало српско држављанство, осуђени су да за век и векова носе крст на леђима, жиг на челу или барем жуту траку око руке. Да се јасно зна ко су.
Тачно је, неки припадници српског народа и неки грађани Србије су чинили злочине. То што су злочине чинили и грађани других држава и припадници других нација и вероисповести, не аболира те појединце из српског корпуса од одговорности. Међутим, то никако не значи и не сме да значи да су сви остали припадници државе, нације и конфесије на било који начин обележени. И никад не треба да буду обележени.
Интенција неких центара са Запада, појединих невладиних организација из Србије и региона и светских професора у цивилу јесте да константно, директно или посредно, чине све да осуде читав народ и државу.
Да, Србији је пресуђено да је крива што није учинила да злочин буде спречен, али то никако није исто са формулацијом да је Србија геноцидна. То није ни Република Српска. А ако идемо још у детаље, злочин у Сребреници нико не може да негира, али исто тако не морају сви да буду сагласни да је то геноцид. Што према мишљењу великог броја међународних правних стручњака није.
Марш на Дрину и Насер Орић
„Већина досадашњих јавних иступа Вука Јеремића указује да он лично негује идеолошке идеје које су биле мисаони покретач за масовна убиства која су кулминирала геноцидом. Подсећамо вас да је Вук Јеремић негатор геноцида у Сребреници. Другим речима, Јеремић не поштује пресуду институције којом жели да руководи“, наглашавају из Удружења.
Дакле, потписницима писма смета Јеремић као Јеремић, смета им Јеремић јер је из Србије, и смета им Србија. Зарезима у набрању сметњи никад краја.
Удружења у писму истичу и да је Јеремић „скандалозно злоупотребио седиште Генералне скупштине искористивши своје председавање како би уприличио прославу Православне нове године 13. јануара 2013, кад је хор Вива вокс извео песму ’Марш на Дрину‘ која је за жртве рата у БиХ симбол крвавих похода којима су са лица земље избрисани њихови најмилији, а они били изложени тортурама непојмљивим људском уму“.
Као што сви знамо, „Марш на Дрину“ је једна од песама из Првог светског рата, када је ослобођена Босна и Херцеговина, и настала је у част победе у Церској битки. Кренемо ли оваквом накарадном логиком, онда због злочина које је починио Насер Орић никако не би требало изводити „Крај танана шадрвана“ или неке песме Кемала Монтена, Даворина Поповића… Сулудо. Никоме то на памет на пада.
Иначе, Удружење Мајке енклава Сребреница и Жепа упутило је још 2013. отворена писма Вуку Јеремићу и његовој мајци Сени због ове песме и тврдило да је Јеремић искомплексиран „зато што сте пореклом муслиман, и због ког желите бити већи Србин од патријарха, немојте лечити преко наших мртвих које су ваши сународници Срби побили само за то што су били муслимани“.
Све жртве имају имена и презимена, држављанства, неке су биле верници, неке можда нису, али та имена, презимена и опредељења су далеко мање битна од чињенице да су жртве. А то мајке најбоље знају. Зато упада у очи кад мајке пребрајају крвна зрнца.
Мајкама Сребренице и Жепе — и намерно нећемо поменути мајке Братунца, Кравица, Јасеновца, па ни мајке жртава НАТО агресије — нико не може вратити синове. Болеће их док су живе и памтиће. А памтиће и сви остали.
Међутим, злоупотреба почињених злочина али и злоупотреба патњи мајки тих жртава је грубо непоштовање костију побијених. Ако има нешто горе од злочина, онда је то наставак злочина. Па и његово ширење на све остале, који поред злочина нису ни прошли.
Судови постоје да пресуде. Институције да то спроведу. А сви остали да учине све да се злочин не заборави, али пре свега да се не понови. Константно прекопавање гробова и потпаљивање тек пригушене ватре не иду у прилог нечињењу злочина.
(Засад) Срби и грађани Србије нису осуђени на санитарни отклон од свих других нација. А константно стављање жуте траке око руку и жига на њихово чело би требало већ једном да престане, јер је то злочин против човечности.
