У Путиновом поновном избору међународна политика је видела повратак јаких и моћних лидера као што су Си Ђинпинг, Ердоган и Орбан, пише колумниста Фајненшел тајмса.
Иако многи не схватају Трампа озбиљно, његов успон је само последица светског тренда који прати Путина, наводи Рахман.
Он предвиђа да ће се будући историчари сложити да је 2012. била кључна година, обележена Путиновим повратком на место председника у мају. Убрзо након тога Си Ђинпинг је постао генерални секретар Комунистичке партије Кине, а два лидера направила оштар заокрет према потпуно новом стилу руковођења, које је довело до популаризације култа личности.
Тренд је можда започет у Русији и Кини, али се ускоро раширио по целом свету. Наредне, 2013. године, Муслиманска браћа су у свргнута у Египту, а заменио их је командант војске Абдел Фатах ал Сиси, још једна јака личност.
Следеће године је у Турској за председника изабран Реџеп Тајип Ердоган. Ердоган је ојачао моћ председника, и гурнуо у страну друге врхунске политичаре у земљи.
Рахман у свом тексту помиње и премијера Индије Нарендру Модија, који је током предизборне кампање показивао своју снагу и обећао да ће зауставити неактивност политичара у Индији, и мађарског премијера Виктора Орбана, који је такође показао свој доминантан приступ.
„А ту је и господин Трамп. Господин Трамп, који делује као да ће постати републикански председник, показује многе особине садашњих светских лидера, укључујући Путина, Сија, Ердогана, Сисија, Модија, Орбана и Дутерту.“
Рахман верује да политичари на овој листи освајају обећавањем обнављања нације, док у исто време показују непосредност и моћ своје личности.
Стога су Трамп и Путин „створили нешто типа друштва заједничког дивљења“ заснованог на „заједничком стилу и шепурењу, пре него на основном принципу“, пише колумниста. А тај принцип неће дозволити да блиски односи потрају.
