У најтешњој изборној трци у послератној историји Аустрије победио је независни кандидат и дугогодишњи лидер Зелених Александер ван дер Белен. Међутим, у жижи европских посматрача био је његов противкандидат из десничарске Слободарске партије, Норберт Хофер. Могућност да Хофер победи изазвала је у европским институцијама шок и, слободно би се могло рећи, панику. Тако је председник Европског парламента Мартин Шулц рекао да би Хоферовом победом Европа променила карактер.
И италијански писац Клаудио Магрис у хабзбургоносталгичном чланку ситуацију у Аустрији упоређује са оном која је у тој земљи владала у време Аншлуса из 1938. године. Аустрија ће се, уколико Хофер победи, тврдио је Магрис, наћи у магарећој клупи. За њега, аустријски избори, на којима су кандидати умерених странака, Народне хришћанско-социјалне партије и Социјалистичке партије, потучени до ногу, знак су да је „опасност од варварске Европе реална“.
Нови људи за нову Европу — променити систем
И европски политичари, али и интелектуалци, чини се, овај пут нису погодили тему, а тема је да су на аустријским председничким изборима у првом кругу победили кандидати странака које су све само не системске.
Хоферови „слободарци“ у председничку трку упустили су се на крилима национализма — „Аустрија на првом месту“, њихов је слоган. Грме против глобализма, мултикултурализма и масовне имиграције.
Са друге стране, кампања Хоферовог противкандидата, Александера ван дер Белена, некадашњег председника Зелених, а сада независног кандидата, заснива се на постулатима странке коју је водио од 1997. до 2008. Директна демократија, ненасиље, феминизам, екологија, солидарност и самоодређење, постулати су које следи.
Све у свему, ниједан од председничких кандидата не уклапа се у слику умерених, либералних политичара, карактеристичних за Европу последњих деценија, који следе либералне постулате „отвореног друштва“ и слободног тржишта. Обојица желе да мењају систем. У том подухвату нису први. Подемос у Шпанији и Сириза у Грчкој већ су пробили лед. Међутим, први пут на европској политичкој сцени појављује се десничар (неки би рекли екстремни), који задобија огромну подршку грађана у једној мирној европској земљи са вишедеценијском демократском традицијом. Шта се догодило?
Све мање поверења у естаблишмент
Последњих неколико година у Европи и САД влада тренд у коме бирачи имају све мање поверења у естаблишмент и системске странке, каже доцент београдског Правног факултета Милош Јовановић. Према његовим речима, системска левица и десница доживеле су на аустријским изборима потпуни дебакл, јер грађани све мање верују у систем.
„Оно што су биле левица и десница до сада не улива више поверење грађанима. Реч је о странкама које су последњих 20 — 30 година направиле консензус око најважнијих ствари. То је либерална економија и либералне друштвене вредности. Постоји озбиљна реакција грађана на постмодернистичке идеологије, што Аустрија сада показује, уз све своје специфичности“, каже Јовановић.
Према Јанковићевим речима, окидач за промену политичких гледишта све већег броја европских грађана према традиционалним партијама, била је мигрантска криза. Она је убрзала процес који има дубље корене, каже он. Системска левица, која се стално смењује на власти у европским државама, одавно је заборавила на права радника.
„Од Француске, преко других земаља континенталне Европе, имате левицу која више не доводи у питање основне постулате тржишне привреде, либерализације и дерегулације тржишта, смањења права радника… Имате левицу која је заборавила права радника, а бави се питањима либерализације друштвених права — права хомосексуалаца и разних других мањинских група. Са друге стране, системска десница одавно је заборавила традиционалне вредности, религију, цркву, брак, породицу, нацију, већ се искључиво бави економијом и капиталом“, објашњава Јовановић.
Грађани су све храбрији
Те две системске опције, које се називају „десница капитала“ и „левица друштвених вредности“ бране систем, а реакција грађана је очигледна, каже Јовановић. Мигрантска криза је у таквој ситуацији послужила као окидач како би се дубински процеси у европској политици убрзали, а грађани охрабрили да се определе за антисистемске странке.
„Грађани имају све мање проблема да кажу да су опредељени за странке за које естаблишмент тврди да су екстремна левица или екстремна десница. Пре десетак година у Француској је био велики страх да кажете да сте за Национални фронт, јер бисте били жигосани као примитивац, као неко ко није довољно паметан да сагледа ситуацију. Данас тај проблем не постоји. Сличан је случај и са Аустријом“, додаје Јовановић.
Са Јовановићем је сагласан и Фридрих Шнајдер, професор са Економског факултета у Линцу, који узроке раста вансистемских странака у Европи види у мигрантској кризи, кризи европске економије и великом незадовољству грађана Европском унијом. Према његовим речима, резултати аустријских председничких избора указују на потребу за драстичним друштвеним променама.
Тешко је, међутим, замислити како ће системске странке спровести те промене. Окоштале у систему који не познаје идеологије, без великих међусобних разлика, пре бисмо могли да очекујемо да ће се бавити саме собом и лизати ране у очекивању да поново избију на врх. До тада ћемо бити сведоци успона нових политичких снага било левих, било десних.
