„Да се не љубимо“ — изговори Велимир Бата Живојиновић, нагнувши се до разбијеног стакла на прозору врата камиона, саборцима из тунела у антиратном филму „Лепа села лепо горе“. Окрене се, погледа напред, упали камион, митраљезом склони поломљену шофершајбну и док срча пада по хауби — крене где се мора.
Светла кроз таму тунела иду пре камиона, поред се све руши, а саборци салутирају.
Због слободе
Из тунела као метафоре зла — како и сам редитељ овог филма Срђан Драгојевић рече, морало је да се изађе.
Свесно у смрт, али је морало.
Због слободе.
И Бата је једном морао да умре. Мада, због слободе и није баш морао.
Претпостављамо да је у тој последњој секунди на овом свету, такође, помислио: „Да се не љубимо“. Не због тога што нас све не би загрлио, а свакако да би то чврсто урадио, већ што не иде патетика ни уз Велимира, ни уз Живојиновића, а никако уз Бату.
Ко је отишао овом смрћу? Велимир, Валтер, командант Столе из „Неретве“, Никола из „Сутјеске“, Гвозден из „Лепих села“, Мацола из „Бољег живота“ или Бата?
Отишао је Бата, јер је у свим тим улогама било највише Бате, а Бата је био све оно што су представљали јунаци које је играо. Дакле, супротно тоталитаризму. Тлачењу. Ускости. Био је широк, не само у раменима.
Вертикала за уџбенике
Зато је Бата аутентични антифашиста. Можда и последњи такав.
Наравно да не мислимо у буквалном смислу и да после Батиног одласка треба да очекујемо да завлада неки нови Хитлер. Не.
Говоримо о аутентичности Велимира Живојиновића који је био човек вертикале. Е ту мислимо баш буквално. Никад није искочио из те вертикале.
Имао је јасну путању. Могло би се рећи да је био борац против светског поретка коме то није био посао, али јесте био позив. Против система у коме једна држава, једна влада и један човек командују целокупним човечанством.
Зато је био уз Тита — а није био као Тито, зато је подржавао Милошевића — а није био као Милошевић. За њега је Тито био метафора времена које се борило против Хитлера, а Милошевић метафора времена које је разликовало термине „компромис“ и „квинслинг“.
А можда су се и Тито и Слоба само нашли ту — на Батином путу од Кораћице до слободе.
Све се прикивало, ништа лепило
Велимир Живојиновић је читав тај пут прошао дигнуте главе. Мало ли је!
Са петокраком или ружом на челу, са Титовом сликом у рукама или Слобиним наслеђем на леђима, са митраљезом или без њега — све се од њега одбијало. Прикивао је људе за себе, а на њему се ништа лоше није лепило. Мало ли је!
Поготову у овом времену.
Прозори слободног света су разбијени, као они на Батином камиону. Саће од стакла се још држи, али је крхко.
Бата није изгубио! Не, такви не губе. Само је оставио зло иза себе. Као ономад у тунелу. Зато је салутирање неопходно.
И без љубљења. Није ред замерати се Велимиру Живојиновићу.
