Млади руски уметник је ово схватио након што је „Идиота“ прочитао девет пута. Осим у Русији, Максим Дидјенко ради у Прагу и Лондону, а волео би и у Београду.
За 36-годишњег руског режисера театар је лабораторија. На сцени московског „Театра нација“ поставио је „Идиота“, дело Фјодора Достојевског. Ова констатација можда и не би била занимљива да представа није замишљена као трагична игра кловнова.
Дидјенко за Спутњик говори да уметник мери и и процењује свет пре свега на основу сопствене перцепције реалности.
„У датом случају, то је, може се рећи унутрашњи свет који је мени својствен, а тиче се културе позоришног изражавања посредством кловнова. По мом мишљењу, израз режисера преко кловнова као позоришни правац не развија се више тако активно у руском театру. Зато ми је било интересантно да видим како ће овај жанр испасти у синергији са неким класичним делом, као и са уметницима који се у њему нису раније опробали. Сматрао сам да спој свега тога ’неспојивог‘ може да донесе некакву свежину. Генерално говорећи, овај подухват је био рискантан, али мислим да смо успели. Публика такође сматра да је све испало веома интересантно“.
„Идиот“, као напор Достојевског да у границама уверљивости опише идеално доброг човека, резултира ликом кнеза Мишкина, обдареног добротом и способношћу да прашта. Ту је и његов пријатељ а потом и супарник Партен Рогожин, који је очајнички заљубљен у очаравајућу и противречну јунакињу Настасју Филиповну. Управо овај емотивни троугао између главних ликова Максим Дидјенко поставља у први план своје представе.
Текст драматурга, односно сценску верзију романа Достојевског, млади Дидјенко је прерадио драстичним резом: број глумаца је смањио са 20 на свега 4. Па ипак, на сцени можемо видети свих 6 главних ликова: ту су кнез Мишкин, Партен Рогожин и Настасја Филиповна, али и Лебедев, Аглаја и Гања.
Осим тога, кнеза Мишкина игра глумица Ингеборга Дапкунајте, српској публици позната по главној женској улози у филму „Варљиво сунце“ Никите Михалкова.
Максим Дидјенко каже да никада није замишљао жену као кловна и да је желео да у његовој црној кловнијади играју само мушкарци. Ипак, на наговор колеге Јевгенија Миронова, млади режисер се упознао са Дапкунајтеовом и схватио да вреди покушати. Данас сматра да је ова глумица једна од ретких која се добро сналази у улози кловна, а у овом случају кнеза Мишкина.
Максим Дидјенко је рођен у руском граду Омску, где је и завршио глуму на позоришној академији. Након тога је много експериментисао, путовао, радио у Дрездену. Бавио се пантомимом и сценским плесом.
„Режијом сам почео да се бавим полако и тихо — корак по корак. Мислим да је то неки логичан развој, након свега онога чиме сам се до тада бавио у животу. Тражио сам некакав синтетички жанр, пробао сам много тога у разним театрима који се баве дијаметрално различитим приступима“, објашњава Дидјенко свој пут.
Представа „Идиот“ је постављена пре пола године. Карте за њу су по правилу увек распродате. Интересовање је велико. Па ипак, сам Дидјенко је врло објективан и признаје да је без обзира на врло храбар корак „спајања неспојивог“, представа исто тако могла бити и лоше примљена.
„Не могу да кажем колико је публика била спремна. Мислим да позориште и постоји како би реализовало ту комуникацију између публике са једне стране и режисера, драматурга, глумаца са друге. Ако публика није спремна да прихвати ваш експеримент, онда је ствар готова. Мислим да мисија театра и јесте да буде мост и да буди пажњу човека и да га уводи у уметност“.
Овај необични уметник више ради у Москви него у Санкт Петербургу, где сада живи. Осим тога, и у Новосибирску спрема представу.
„Публика у Новосибирску је веома пажљива, интелигентна, воли позориште. Рекао бих да је тамо публика гладна нових доживљаја и искустава, за разлику од Москве, где су људи можда и превише изложеним различитим доживљајима. Публика у Москви често бива и заражена одређеном врстом снобизма. Али зато, са друге стране, у Моксви има више оних који су спремни за нешто ново и свеже. У Петербургу је, на пример, публика много конзервативнија“, закључује млади руски глумац и режисер.
Осим у Русији, Максим Дидјенко ради у Прагу и Лондону. Не крије да би јако волео и да на даске неког српског позоришта постави неки комад.
