Без обзира на то што су САД несумњиво умешале прсте у тренутна збивања не само у Венецуели, него и у добром делу Латинске Америке, Мадуро у томе не може да тражи оправдање за себе. Уосталом, зар је неко имао примисао да ће Америка бити неми посматрач „социјализма 21. века“ на тлу Латинске Америке, некадашњег њеног забрана.
Дешавања на терену су показала да је социјалиста Мадуро по питању обе констатације урадио јако мало, или недовољно да би и даље седео у председничкој резиденцији.
Најновије слике са улица Каракаса су неумољиве. Масовни протести због несташице хране, робе, рестрикције струје, чак и воде за пиће која је престала да се дели.
Пад цена нафте довео је до пада државних прихода, дефицита робе и галопирајуће инфлације. Економски проблеми заоштрили су политичку нестабилност која је настала након што је крајем прошле године опозиција освојила двотрећинску већину у парламенту после 16 година владавине социјалиста. Нова већина није дуго чекала да покрене питање одласка Мадура тражећи да се народ о томе изјасни на референдуму.
Мадуру слаба вајда од помоћи
Након инфлације од 180 посто у 2015, највеће у свету, ММФ је предвидео да ће она ове године достићи 700 одсто. Неки кажу да је већ 800. Процена Светске банка је да ће бруто друштвени производ (БДП) Венецуеле бити у минусу осам одсто.
А приходи Венецуеле, од којих 40 одсто долази директно од нафте, су, по писању „Блумберга“, опадали су и када је цена нафте достигла свој врхунац у јулу 2008. године. Главни проблем је била производња нафте, која је пала са 3,3 милиона барела дневно у 2006. години на 2,7 милиона у 2011, а у 2014. године је и даље била на том нивоу.
Земља са највећим резервама нафте у свету, које су нагло скочиле од 2000. године, када су геолози пронашли ново налазиште у Ориноко појасу, није нашла начин да од тога профитира. Да се та нафта употреби нема довољно ни ресурса, ни стручности, поготово у подржављеној нафтној компанији „Петролеос де Венецуела“.
Јавна потрошња је једно време била под контролом захваљујући пореским приходима, али је она од 2010. године почела да расте. Процењује се да је овогодишњи буџетски дефицит 24 одсто БДП-а, што с обзиром на велики пад цене нафте није било изненађујуће када су у питању државе које своју привреду заснивају на извозу нафте. Уосталом, ове године предвиђен је и дефицит Саудијске Арабије и то од 20 одсто. Разлика је, међутим, што Саудијска Арабија штеди када су цене нафте на врхунцу, док Венецуела има хронични дефицит од близу 10 одсто, наводи „Блумберг“.
„Тај дефицит је био цена како скупље производње нафте, тако и социјалне државе која се трудила да примањима намири сиромашни слој тридесетомилионског становништва земље, али и цена недостатка сопствене финансијске елите способне да парира западним финансијерима, сматра адвокат Бранко Павловић“, заштитник интереса малих акционара у некада великим српским фирмама.
Он главни разлог тешког економског стања у Венецуели, као и у Бразилу, види у катастрофалним уговорима о задуживању код америчких банака у дугом временском периоду и у лоше вођеној монетарној и финансијској политици у целини.
Павловић напомиње да је бивши председник Уго Чавез национализовао нафтну индустрију, али је остао уплив америчког капитала који је у протекле скоро две деценије извлачио око 15 одсто годишње на пласирана средства.
„Тако је профит од високе цене нафте у огромној мери опет завршавао у Америци“, објашњава Павловић, истичући да то траје и данас. Пад цене нафте само је оголео неодрживу позицију макроекономске политике Венецуеле, сматра он.
Само државна нафтна компанија ове године мора да сервисира дуг у износу од четири милијарде долара и тренутно су у преговорима са међународним банкама о рефинансирању дуга.
Да дође до даха у сервисирању огромних дугова Венецуели ће сигурно помоћи договор са Кином о бољим условима уговора „нафта за кредит“.
Потпредседник Владе Венецуеле задужен за економију Мигел Перес рекао је да су сви услови, укључујући временски период отплате кредита, износ инвестиција и нефинансијски аспекти, побољшани.
„Можемо рећи да смо договорили нове комерцијалне услове који су прилагођени реалности у којој се држава налази. Ово ће удахнути држави свежи ваздух како би кренула напред“, изјавио је недавно Перес.
Он сматра да ће договор са Кином, као и оштро смањење увоза и нови, слабији девизни курс, помоћи Венецуели да изађе из „веома компликованог“ тромесечја, а да ће држава, вероватно, остати у рецесији до краја 2017. године.
Кина је у протеклој деценији позајмила око 50 милијарди долара Венецуели у склопу уговора „нафта за кредит“.
Нема сумње да је свака помоћ Венецуели у овом тренутку од великог значаја, али Мадуру она вероватно неће помоћи.
Иако Вашингтон отворено захтева да се Николас Мадуро уклони са председничког положаја, што је директно мешање у унутрашње ствари Венецуеле, и иако можда изађе на видело да су несташице робе вештачки изазване, као врста притиска како би се народ супротставио власти, како то тврде присталице Мадура, тешко да ће он крај мандата 2018. године дочекати у председничкој резиденцији.
Када за једно јаје треба издвојити 10 долара, а месечно за храну дати непостојећих 200.000 боливара, јер је просечна зарада око 27.000, уз све несташице са којим се народ сусреће и притиске најмоћније земље у свету која зна како се обарају владе, маневарски простор Мадура готово да не постоји.
