Румјанцев, који је сада председник заједнице стручњака за сарадњу бизниса и државе „ГР Лига 2“, у интервјуу за Спутњик уочи 12. јуна, Дана Русије, каже да је Декларација управо спречила „пузајући“ процес распада земље.
Пре 16 година, 12. јуна 1990. године, усвојена је Декларација о државном суверенитету РСФСР, која између осталог предвиђа да закони РСФСР-а имају примат над законима СССР-а. Да ли то значи да је потписивање Декларације било корак ка независности Русије, односно, распаду СССР-а, или, како каже тадашњи народни посланик Иван Рибкин, Русија више није хтела да буде спонзор за ове чланице СССР-а које нису желеле да се баве „перестројком“, а при томе су зарађивале много мање него што су трошиле?
— Унапред бих хтео да се оградим од таквог тумачења Декларације — „корак ка распаду СССР-а“. Резолуцију је усвојило 1.068 народних посланика из целе земље, било би глупо сматрати да су сви они радили на рушењу земље или сличним стварима. То су били посланици који су били свесни чињенице да совјетско друштво и држава иду у правцу активне демократизације. Учествовао сам у изради Декларације и могу да кажем да је то био избалансиран модел, који је узимао у обзир ставове савезног руководства о неопходности да се потпише нови уговор у оквиру СССР-а, али такође и ставове демократа, који су се залагали за модернизацију државног система. И тај „примат закона РСФСР-а“ се није односио на та питања која РСФСР добровољно предаје у надлежност СССР-а. То није декларација независности, него државног суверенитета, зато што је стварно постојао тај замор од чињенице да су совјетске републике, условно речено, трошиле двоструко више БДП-а него што су производиле. Само РСФСР и Белорусија су биле „спонзори“, а сви остали су били потрошачи.
Осим тога, сви су хтели више државног суверенитета, јер институције РСФСР-а као такве нису постојале и то је кочило демократске реформе.
Али на крају крајева Декларација о државном суверенитету је имплементирана само 50 одсто, јер је концепција новог формата Совјетског Савеза, то јест Савеза суверених држава, и потписивања новог савезничког уговора пропала.
Декларацијом је такође предвиђено да границе РСФСР-а не могу да се мењају мимо воље народа, односно без расписивања референдума. Према мишљењу Ивана Рибкина, на тај начин је спречено распарчавање Русије, то јест парада суверенитета аутономија области, које су се налазиле у саставу земље. Да ли се слажете са таквим ставом?
— То је истина. Многе тачке Декларације су касније ушле у текст првог члана новог Устава Руске Федерације. Узгред, и нацрт Устава су припремали исти људи који су написали Декларацију.
Видите, три месеца уочи усвајања Декларације савезно руководство је донело веома контроверзан и погубан закон према којем аутономије унутар савезних република добијају иста права као и републике. Скупштина народних посланика СССР-а доносила је невероватне популистичке одлуке под притиском националиста. Сви смо сањали демократизацију, да ћемо се ослободити диктата Комунистичке партије. Испоставило се, међутим, да су у покрајинама националистичке пароле најједноставнији начин да се подстакне становништво да учествује у политичком и друштвеном животу. Стога, националисти су добијали све више поена, декларација је спречила цео тај процес, а онда смо почели да припремамо нацрт Устава и на тај начин смо спречили „пузајући“ процес распада земље.
Поменули сте иста права за аутономије… Звучи познато, јер после 1974. и до 1989. године Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ, и постоји мишљење да је то у ствари била „темпирана бомба“ за ту земљу. Да ли постоје паралеле између распада Југославије и распада СССР-а? И како ви видите будућност Балкана?
— Паралеле су очигледне. Као прво, националисти су инструментализовали тежњу националних република ка демократизацији. Може се рећи да су националистичке пароле срушиле Југославију и СССР. Као друго, Запад је одиграо активну улогу у том процесу, пре свега из економских интереса. Као треће, у праву је био амерички политиколог Самуел Хантингтон, који је у чланку „Сукоб цивилизација“ писао да после Хладног рата главни извор сукоба у свету неће бити супротстављање идеологија, него припадност различитим цивилизацијама. Последње деценије су обележене управо таквим сукобима, најдрастичнији пример је БиХ. Захваљујући напорима међународне заједнице и народа који живе у тој земљи, БиХ је ипак опстала као нека врста конфедерације. Истина је да та земља једва функционише, али ипак функционише. Наравно да међународни ментори у БиХ имају превише овлашћења, али ипак је важно да постоји земља која је ујединила три цивилизацијска блока. И тај модел би могао да буде делимично искоришћен у Украјини, наравно, без ментора из иностранства. Што се тиче будућности Балкана, мислим да је неко питао народе они би изабрали да живе заједно. Али у политику се мешају они који и даље сматрају да су интереси крупног бизниса изнад свега и то кочи процес помирења у целом свету.
— То је дан Русије и руског друштва, дан државног суверенитета. Сада је суверенитет једна од најзначајнијих вредности. Видите, Русија се супротставља онима који се понашају као слон у стакларској радњу у Либији, Ираку, Сирији, и који газе суверенитет националних држава. Русија је показала колико је важан тај суверенитет, и не 2014. године, него раније, у јуну 1990. године. Нису људи који су усвојили ту резолуцију криви због пропасти пројекта реформе Совјетског Савеза. Да је он успео, на територији СССР-а би се појавила конфедерација земаља, које имају заједничку одбрамбену и спољну политику и јединствену валуту. Али ја мислим да ће такав модел државног уређења бити популаран у будућности. Као што видимо, Евроазијска економска унија је у неком смислу повратак ка концепцији конфедерације.
