Од тада се празник обележава сваке године. Тог дана предлаже се да својим љубимцима дајете слаткише и да их што више чешкате иза ушију. Међутим, док неке мачке уживају у кућним удобностима, друге су запослене. Сазнали смо како живе и раде најпознатије мачке Санкт Петербурга, „запослене“ у Ермитажу.
Радни дaн музејског мачка
У подруму Ермитажа живи педесетак мачака. Оне често шетају напољу или се „сунчају“ на клупама поред музеја, међутим немају приступ експонатима — тамо је животињама улаз забрањен.
„Оне су размажене и нежне животиње различитог типа. Има оних које желе да живе заједно, које живе у малим породицама. Има оних које желе да комуницирају, које се шетају по дворишту, а има и оних које желе да их усвоје. Оне активно јуре у двориште Зимског дворца. Неке једноставно воле да се опусте и, на пример, лети се сунчају дуж обале“, изјавила је виши научни сарадник музеја Марија Халтунен.
Марија је портпарол мачака Ермитажа. Истина, таква дужност не постоји, али пре 20 година она је почела да храни животиње које живе у подрумима музеја и то и даље ради.
„Тада нам је менза љубазно давала остатке хране и ми смо се спуштали у подрум. Храњење и провера животиња одузимала је до 2 часа дневно! Временом су нам доделили просторију, а затим ту увели и воду. Касније су се појавили и волонтери. Сада о нама чак пишу и књиге“, додала је Марија.
Данас мачке Ермитажа уживају у животу. Њих хране неколико пута дневно. Животиње већ знају време оброка и унапред заузимају места поред посуда за храну. Новац за храну дају радници музеја, а мачке, такође, спонзорише и велика фирма за производњу хране за домаће животиње.
„’Радни‘ дан мачке своди се на то да она једноставно постоји, да се шета, да обилази околину и да се одмара. То, наравно, изгледа помало испразно, али суштина је у томе да обилазећи подруме оне остављају карактеристичан мирис који осете мишеви. Мачке су идеална превентивна мера у борби са глодарима“, рекла је Марија.
Познате мачке
Радници Ермитажа знају десетине прича о локалним мачкама, али најдирљивија од њих је прича мачке из сале „Ван Дајка“, која се изгубила у топловодним цевима Новог Ермитажа. Ради се о томе да се у том здању и даље чувао стари систем загревања, када се топао ваздух из подрума спроводио до сала. Једанпут је маца доспела до једног од канала и успела да се попне до првог спрата музеја унутар зидова. Ствар се могла завршити трагедијом, али све је добро прошло.
„Дошла је до сале ’Ван Дајка‘ где је почела да плаче. Мачка је толико дуго ходала да је била у потпуном шоку. Чувари су покушавали да је намаме до излаза водом и млеком, али пут до слободе трајао је недељу дана. Могла је да погине унутар зида! Убрзо је мачка пронашла власнике и одвели су је из музеја“, испричала је Марија.
Још један познати становник Ермитажа је мачак Васка-адвокат. Он се често излежавао на клупи поред музеја или у холу главног улаза. Животиња је била необично друштвена и волела је да живи поред људи.
„Многи туристи видели су како Васка шапом покушава да отвори врата да изађе. Њега су такође усвојили. А сада је главно мачак Тихон. Он је величанствен, стар и веома велик. Тихон храмље, јер му кукови лоше функционишу. Добијамо чак и писма упућена њему на којима пише ’Главном мачору Ермитажа Тихону‘. Он је сив са белим пегицама“, додала је Марија.
У Ермитаж код мачака
Мачке Ермитажа су једна од знаменитости Санкт Петербурга. Неки туристи специјално долазе у музеј да би видели животиње или да би се фотографисали са њима. Понекад овде организују и специјалне екскурзије на молбу школских установа.
„Друштво креативности младих нам је пре неколико година послала поклоне. Они су направили декоративне јастуке за мачке. Као одговор на то мачке су им упутиле званично писмо на меморандуму Ермитажа, у којем су им се захвалиле на поклону и рекле да су јастуци толико лепи да неће спавати на њима, већ ће их изложити и уживати у њима. И зато они сада висе“, испричала је Марија.
Ствар се не завршава на поклонима и екскурзијама. Неки посетиоци Ермитажа су толико очарани мачкама да одлучују да их носе кући. Музејски радници не поклањају животиње одмах. Они прво проверавају будуће власнике, разговарају са њима. Ако власник и животиња не могу да нађу заједнички језик, мачка се враћа назад у музеј.
