Он је то рекао у великом интервјуу за „Дојче веле“ поводом објављивања књиге „Рат за Косово“, за који истиче да је био почетак новог светског поретка.
„Косово је на почетку било рат у којем је НАТО себе овластио да делује ван граница чланица Алијансе. Косово је било на почетку нових ратова, а уследиле су друге интервенције у иностранству, Македонија, рат у Авганистану, Ирак — где све нису учествовале чланице НАТО-а… Онда 2011. Либија и у међувремену и источно проширење НАТО-а, које траје од деведесетих до данас и води ка ривалском односу са Русијом. Неки кажу да је то поново оживело Хладни рат. Али на почетку свега је рат на Косову“, наводи Грич.
У књизи је навео да је интервенцијом из 1999. године НАТО од „одбрамбеног“ прерастао у „интервенционистички“ савез.
„То се врло конкретно види у томе што је напад на Југославију почео без резолуције Савета безбедности, па је тако де јуре био нападачки рат, забрањен међународним правом. То се види и по томе што је НАТО у априлу 1999, поводом свог педесетогодишњег постојања, проширио сопствени уговор. У одлучујућим деловима је прешао са дефанзивних на офанзивне задатке, са одбране на интервенције“, додаје Грич.
Уверен је и да је већ било прекасно када је дошло до преговора у Рамбујеу, и да су постојали планови напада и чврста одлука да се у њих крене.
Истиче да су постављени услови које Слободан Милошевић није могао да прихвати, али да је након 78 дана бомбардовања прихватио штошта, осим једног.
„Није прихватио да НАТО трупе окупирају Србију и Косово. Дакле, у Споразуму из Рамбујеа, у 8. члану додатног документа познатог као Анекс Б, стајало је да у целој Југославији НАТО сме слободно да се креће. Чак да би Југославија, то јест Србија, морала да плати за смештај и боравак НАТО трупа, а да те трупе, наравно, као и широм света, не би потпадале под јурисдикцију земље у којој се налазе већ само под сопствена правила. Тај пасус Милошевић на крају није морао да прихвати“, каже Грич за „Дојче веле“.
