Ако се не догоди нешто озбиљно, а уз то и неочекивано, Американци ће ове јесени — као и сваке четврте године, првог уторка после првог понедељка у месецу новембру, ове године 8. новембра — свог новог председника бирати између нежељеног кандидата Републиканске партије, „опасног Доналда“ Трампа како га описује Хилари Клинтон, и прижељкиване кандидаткиње Демократске партије, „покварене Хилари“ Клинтон, како јој узвраћа Трамп.
Како ће Трамп, а како Хилари Клинтон обликовати америчку спољну политику, дођу ли у прилику да то учине? Како ће социјалиста из Вермонта Берни Сандерс, ривал бивше прве даме и државне секретарке САД за демократску председничку номинацију, утицати на коначни исход избора? На чему су засноване сумње да су прелиминарни избори унутар Демократске партије били намештени да би њен председнички кандидат била Хилари Клинтон, а не „аутсајдер“ Сандерс?
Ово су у петак биле теме „Спутњик интервјуа“ са политикологом и спољнополитичким коментатором Александром Павићем, и филозофом политике Николом Танасићем.
Иако бизнисмену Доналду Трампу на почетку нису даване скоро никакве шансе да освоји номинацију Републиканске партије, он је то на крају успео да учини, испоставило се, без превеликих потешкоћа; насупрот томе, уместо лагане победе на прелиминарним изборима у оквиру Демократске партије, Хилари Клинтон је у Бернију Сандерсу — антиестаблишментском кандидату какав је и Трамп — добила и више него озбиљног ривала. Да ли је, минулог уторка после победа у Калифорнији и још неколико савезних држава, она коначно обезбедила своју кандидатуру? И да и не, каже Павић, објашњавајући да Клинтонова има неопходну већину само када се саберу изабрани делегати — они који су обавезни да гласају за њу — и такозвани суперделегати, који се не бирају већ се именују из редова партијских функционера. Они јесу, у огромној већини, најавили да ће подржати Клинтонову, али, истиче Павић, изјашњаваће се о томе тек крајем јула на конвенцији Демократске партије, а „не смемо заборавити да је Хилари Клинтон и даље под истрагом ФБИ“ због непрописног руковања поверљивим службеним документима када је била на челу Стејт департмента. „Шта ће се догодити ако ФБИ против ње подигне оптужницу због тога? Зато ипак теба сачекати конвенцију“, каже Павић.
Како је Бернију Сандерсу успело да постане тако озбиљан противкандидат Клинтоновој, шта то говори о расположењу у америчком друштву? „Берни Сандерс је на левој страни америчког политичког спектра пандан Доналду Трампу на десној страни“, каже Никола Танасић, приписујући њихов успех последицама економске кризе из 2008. године, и радикализацији америчког јавног дискурса који је уследио „против воље партијских естаблишмента међу којима не постоји суштинска разлика“. „Успеси Сандерса и Трампа говоре о озбиљном социјалном конфликту који постоји у САД, и који Америку полако претвара у нестабилно друштво“, наводи Танасић. „И Сандерс и Трамп представљају природну последицу процеса који се тамо одвијају, а као такви су непожељни за естаблишмент у обема партијама. Због тога су били огромни отпори и према Трампу у Републиканској партији, и према Сандерсу у Демократској“.
Да ли је овај отпор према Сандерсу био изражен и у намештању избора у корист Клинтонове? Сумње у то постоје. Истраживања су, наиме, показала да су гласачке машине, компјутери на којима се гласа уместо папиром и оловком, застарели у 47 од 50 америчких савезничких држава, и као такви су веома подложни хаковању које не оставља трага; ово је, уживо у програму Фокс телевизије, и демонстрирао један професор Универзитета Принстон. Индицију пак да су резултати намештани представљају чудна одступања, значајно већа од статистичке грешке, између излазних анкета и коначних резултата. У овом циклусу прелиминарних избора излазне анкете и за демократе и за републиканце радила је иста агенција, и, док су републикански резултати погађани практично у проценат, код демократа су забележена озбиљна одступања у барем осам случајева, а баш сваки пут је Хилари Клинтон освајала знатно више гласова него што су јој давале излазне анкете. „Чим су се појавиле те гласачке машине, појавила се и контроверза“, подсећа Александар Павић. „Контроверзе су биле присутне још пре 16 година, на изборима на којима је Џорџ Буш Млађи победио Ала Гора. Још тада су постојале сумње да је то електронско гласање било намештено. И зашто нису осавремењене те гласачке машине? То што није учињено, није учињено с разлогом“, каже саговорник Спутњика, истичући да су избори у корист Клинтонове намештани и сасвим јавно, тако што су медији главног тока, ове недеље на пример, унапред прогласили победу бивше прве даме, чиме су пасивизирали потенцијалне Сандерсове бираче сугеришући им да нема потребе да троше време изласком на изборе јер се победник већ зна. „И Берни Сандерс је од почетка истицао да су избори унапред намештени, разноразним механизмима који су измишљени како би се фаворизовао естаблишмент и њихов кандидат“, додаје Танасић.
Тек, док све ове недоумице и махинације демаскирају америчку демократију, у остатку света озбиљније последице оставиће спољна политика коју ће спроводити будући амерички председник, а то ће, како сада ствари стоје, на крају ипак бити или Хилари Клинтон или Доналд Трамп. Хоће ли то бити судар између интервенционистичке и изолационистичке спољне политике САД, како истичу многи тамошњи коментатори? Водећи заговорници глобалног америчког интервенционизма, неоконзервативци који главну реч у обликовању спољне политике САД воде нарочито од времена Џорџа Буша Млађег, „сад подржавају Хилари Клинтон“, каже Павић. Постаје ли сад Демократска партија — партија рата, као што оцењују неки левичарски медији у САД? „Спољна политика за коју се залаже Хилари Клинтон отворено је деструктивна, ратнохушкачка, па и ратнопрофитерска, због војноиндустријског комплекса који је подржава“, оцењује Танасић. „Уосталом, погледајмо стање у коме се налази Либија, и видећемо политику за коју се она залаже“.
Нуди ли Трамп другачију визију, залажући се за „мир и пријатељство са Русијом и Кином“ јер, како је рекао у свом спољнополитичком говору, „нисмо предодређени да будемо непријатељи“? „Трамп је оживео изолационистичку струју која постоји у Америци од самог њеног оснивања“, наводи Павић. „Са Хилари Клинтон, као што је гласио један слоган током деведесетих година, нема неизвесности. Са Трампом, с друге стране, макар постоји могућност да дође до какве-такве промене у америчкој спољној политици. Међутим, Трамп нема партију иза себе, а ако то немате, нећете бити у могућности да спроводите политику чак и ако се за њу искрено залажете. Он ће, и ако победи, бити принуђен да се договара са Конгресом, а Конгрес је већином интервенционистички настројен. Ипак, с Трампом макар постоји трачак наде, а са Хилари Клинтон само мрак“.
