Без обзира на очекиван пораз од домаћина на отварању Европског првенства, Румуни су једногласно проглашени за најпријатније изненађење почетка шампионата.
У томе и јесте лепота фудбала, спорта над спортовима — и губитници неретко бивају већи хероји од победника, попут Леонидиних спартанаца или чете мајора Гавриловића током одбране Београда у Првом светском светском.
Социолози би рекли да је управо због таквих „парадокса“ фудбал спорт над спортовима (гледаност светских ногометних првенстава неупоредиво је већа од рејтинга Олимпијских игара). Фудбал је одувек био више од игре, а некад је и већи од живота.
Но, вратимо се премијери „Евра 2016“. Аутсајдери из нашег комшилука, најсиромашније земље ЕУ (која је по економским параметрима можда и у грђој кризи од Србије), прописно су ознојили првог фаворита а минути су их делили од бода „великог као кућа“.
Са гомилом НН фудбалера у европским размерама показали су да је фудбал колективна игра, достојно парирајући светским звездама домаћина.
Шта су нам све Румуни показали за нешто више од сат и по одличне утакмице?
Маркетиншки, нема боље рекламе на почетку шампионата од утакмице у којој се апсолутни фаворит једва провукао голом у 89. минуту против аутсајдера. Румуни су од старта показали да су изненађења могућа, па се може очекивати да ће „пријатељи фудбала“ број утакмица које су планирали да прескоче смањити на минимум.
Фудбалски, потврдили су Пелеову тезу да би тим састављен од 11 Пелеа био — никакав. У сваком озбиљном фудбалском тиму зна се ко коси а ко воду носи, односно ко ноге ломи а ко даје голове, што су Румуни убедљиво демонстрирали.
Други фудбалски аксиом који су Румуни потврдили могао би се свести на легендарну реченицу Лотара Матеуса, тадашњег менаџера Партизана, који је на питање новинара да ли ће играти дефанзивно против Реала, одговорио: „Кад имамо лопту — нападамо, кад је изгубимо — бранимо се“.
У последњих пет минута, након примљеног гола у најгоре време по екипу, Румуни су одиграли прави „стискавац“ пред голом Француза. И тако су у пракси, иако нису успели да изједначе, потврдили и трећи фудбалски аксиом — игра се док судија не одсвира крај.
Какве би поуке од Румуна могла извући нација чији је национални тим сигурно међу десет најскупљих у Европи, а није се нашао ни међу 24 на првенству?
Румуни су нам показали да је у фудбалу, као и у држави, битан Марксов концепт друштвене поделе рада. Код Румуна се тачно зна ко је селектор и која су му овлашћења, као и ко шта ради на терену.
У Србији, у којој су сви помало селектори, а званични селектори се све мање петљају у свој посао, док у националном тиму деценијама игра 11 најбољих без обзира на позиције у тиму, због чега један другом сметају на терену, резултати које постижемо су право мерило стања ствари.
Како у фудбалу, тако и у друштву. Јер ако имаш државу и друштво, имаћеш и пристојну фудбалску репрезентацију.
Зато су се Румуни на велика врата вратили на једно велико такмичење (без пораза у квалификацијама, са најмањим бројем примљених голова) две деценије после одласка са сцене њихове најсјајније генерације предвођене легендарним Георгијем Хаџијем и Миодрагом Белодедићем. И то генерацијом у којој нико нема предиспозиције да буде неки нови Хаџи.
И зато, бојим се, нашу репрезентацију нећемо још дуго гледати на великим такмичењима. Макар се сваке године појавио неки нови Пикси Стојковић.
