Прошле недеље, немачки парламент (Бундестаг) започео је дебату о Закону о интеграцији, првом такве врсте у историји земље. Према одредбама нацрта, тражиоци азила мораће да похађају часове језика, културе и вредности које важе у Немачкој у замену за бржи приступ тржишту рада. Влада је обећала да ће субвенционисати 100.000 нових „радних могућности“, од којих су многе слабо плаћени послови. Закон о раду биће блажи када је у питању запошљавање избеглица. Избеглице без посла мораће да остану у областима у којима су се први пут пријавиле, а онима који одбију да прихвате владин програм значајно ће бити умањена помоћ.
Немачки политичари сматрају да оваквим мерама могу да спрече настајање „паралелних друштава“, типичних за Француску и Белгију, и гета, која су у Немачкој и Шведској настала почетком шездесетих година, када су се стотине хиљада Турака слиле у те земље као „гастарбајтери“.
У Немачкој тога доба није било жеље да се ти људи интегришу у друштво, а рестриктивни закон о држављанству, још из времена пре Првог светског рата, отежавао је добијање пасоша. Левица је такво стање називала мултикултурализмом; десница је пак рачунала да ће се гастарбајтери вратити у матичне земље по одласку у пензију.
Међутим, многи Турци су остали; процене су да у Немачкој има око 1,5 милион грађана турског порекла. Гета и отуђење такође и даље постоје. Најбоља потврда за то је процена хашког Центра за борбу против тероризма, према којој се на страни ДАЕШ-а у Ираку и Сирији бори 700 немачких грађана.
Ипак, Немачка је пуна политичара, редитеља, глумаца, фудбалера и писаца са турским презименима. Заједно са значајним приливом ратних избеглица бивше СФРЈ, Јевреја и Немаца из бившег СССР-а, променили су лице Немачке.
Немачка, оштро подељена на католике и протестанте, који се међу собом нису мешали, одавно је прошлост. Око 20 одсто становника су мигранти или њихови потомци. Међутим, изазов пред којим се Немачка данас налази умногоме је другачији, не само због своје величине.
Избеглице из ратних зона, попут Сирије, Ирака или Авганистана, дубоко су трауматизоване и питање је како ће прихватити услове за стицање знања које ће им омогућити да се уклопе у немачки начин живота.
У првим данима прошлогодишњег великог избегличког таласа, немачки грађани реаговали су ефикасније од власти, које су биле претрпане, помажући избеглицама. Међутим, новогодишњи келнски инцидент све је променио и ултрадесничарска Алтернатива за Немачку ове године капитализује незадовољство грађана досадашњом имигрантском политиком.
Канцеларка Меркел једно време успешно је бранила Уставом загарантовано право на азил, међутим у свом прагматичном маниру, ипак је прихватила контролу немачких граница, споразумела се са Турском (милијарде евра у замену за држање избеглица далеко од Европе), док су Балканске државе затвориле своје границе и тако релаксирале Немачку.
Немачко јавно мњење веома је заинтересовано за дебату о закону који ће изменити лице њихове земље. Сви су свесни да ће, да би експеримент успео, Немци морати да ојачају капацитете локалних органа власти како би интегрисали хиљаде новопридошлих људи другачије културе и трауматизованих дугогодишњим ратним сукобима.
Нови задаци постављају се и пред безбедносне службе, које ће морати да појачају надзор. Недавно је немачка полиција ухапсила тројицу осумњичених да припадају терористичкој ћелији. Сва тројица су били регистровани као избеглице из Сирије.
Промене ће морати да се очекују и у немачкој спољној политици према Северној Африци и Блиском истоку, а питање је како ће експеримент успети без подршке немачких партнера из ЕУ.
Тежак задатак, чак и за тако моћне и богате државе као што је Немачка.
