Русија и Белорусија граде нуклеарку у месту Островец, 50 километара од литванске престонице Вилњуса. Ова нуклеарна електрана је један од приоритетних пројеката у оквиру Евроазијске економске уније и гарантује Белорусији не само енергетску безбедност, него и статус извозника електричне енергије.
„Јункеру, затвори нуклеарку“
Литванија се од почетка буни против изградње, јер, како сматрају литвански званичници, нуклеарка угрожава безбедност њихове земље. Тим поводом се пре неколико дана литвански премијер Алгирдас Буткјавичус у Бриселу пожалио председнику Европске комисије Жан-Клоду Јункеру, па је позивао ЕУ на јединство по том питању, иако према закључцима Међународне агенције за нуклеарну енергију, нова електрана испуњава све критеријуме безбедности.
Почасни члан литванског комитета Светског савета за енергију Алгирдас Стумбрас у интервјуу за портал „Евроазија.Експерт“ каже да реактори белоруске нуклеарке у потпуности одговарају и нормама ЕУ. Штавише, сада Литванија купује електричну енергију коју производи Смоленска нуклеарка на територији Русије, која је опремљена реакторима претходне генерације и много је „ризичнија“ него она која се гради у Белорусији.
Што се тиче захтева Литваније да се електрана не гради у близини њене престонице, Стумбрас истиче да је у Западној Европи скоро немогуће поштовати ово правило, а рецимо чињеница да десет километара од Луксембурга функционише нуклеарка са реакторима претходне генерације никоме не боде очи.
Како је земља из Гинисове књиге рекорда постала „зависник“
„Совјетски окупатори“ су 1983. године изградили у Литванији Игналинску нуклеарну електрану, која ја већ независној и европској земљи 1993. године давала 88,1 одсто укупне електричне енергије коју је Литванија производила, што је забележено и у Гинисовој књизи рекорда. Касније је Литванија на захтев ЕУ затворила нуклеарку, па је земља која је имала енергетску самосталност постала „зависник“ од скупих енергената попут норвешког гаса или шведске струје.
Уместо затворене Игналинске, Литванија планира да изгради нову Висагинску електрану. Ту је у близини, на око 30 километара, други по величини град у Летонији Даугавпилс, али кога брига: руско-белоруских 50 километара су много опаснији од 30 литванских. Било како било, будућност тог пројекта је прилично неизвесна, зато бивши запослени Игналинске електране све више одлазе да раде на градилишту у белоруском месту Островец.
Саговорник портала „Евроазија.Експерт“ Алгидрас Стумбрас сматра да ће литвански политичари коначно „оставити белоруску нуклеарку на миру“ чим прођу парламентарни избори на јесен 2016. године.
Ако бисмо одустали од идеје да купујемо електричну енергију из Белорусије, то би била политичка одлука, каже он.
Почасни члан литванског комитета Светског савета за енергију објашњава да се стање у домаћој енергетици погоршава, да су постојеће термоелектране застареле, па би стога 2020. године земља могла да произведе само 50 одсто потребне електричне енергије. Све остало Литванија мора да увози.
Поставља се питање — одакле. Према проценама Стумбраса, пропусна моћ далековода из Шведске је 700 мегавата, 500 од њих користи Пољска, зато је бесмислено надати се да ће јефтина електрична енергија стићи из северног правца.
Литванска изузетност и совјетски шљам
Политички аналитичар Александар Носович у чланку за интернет издање „Рубалтик“ јасно је образложио зашто у ствари Литванија плаши Европу „другим Чернобиљем“, иако је према речима председника Међународне агенције за нуклеарну енергију Јукија Амана „Белорусија на листи најспремнијих земаља за коришћење нуклеарне енергије“. Јукија Амано је Јапанац, ваљда зна о чему прича.
Земље попут Литваније се боје да ће Европљани једног дана престати да верују у стереотипе, према којима су Балтичке земље „ин“ и напредне, док су земље на истоку — „совјетски шљам“. Пројекти попут Белоруске нуклеарке ће коначно разбити тај стереотип, на којем је умногоме заснивана идеологија и геополитичка мисија званичног Вилњуса, закључује Носович.
