Радници једне од четири фабрике, колико јужнокорејска „Јура“ има у Србији, најавили су оснивање синдиката и предали су захтев за његову регистрацију надлежном министарству. Њихова иницијатива толико је тајна да не желе да кажу у којој ће фабрици синдикат почети са радом док не добију решење Министарства рада.
Ова вест звучи као са почетка 20. века, не у Србији, у којој су се права радника поштовала (Србија с почетка 20. века могла се подичити изузетно напредним радничким законодавством), већ негде другде.
Србија је данас у правима радника ретирирала, слободно се може рећи да се о правима радника нико ни не брине, једина забринутост влада око тога да ли су страни инвеститори задовољни. Зато и имамо тајне акције оснивања синдиката.
„Јура“ је постала парадигма лошег односа према запосленима. Отпушта синдикалне активисте из свог погона у Рачи, одбија да радници имају слободне дане који им законом припадају, а на видело излазе сведочења радника о малтретирањима, мобингу, психичкој, па чак и физичкој тортури радника.
Ова компанија притом није једина која подржава такву праксу, она је једина из које су приче о томе избиле у јавност, а можда је и најдрастичнији пример. Зато не би требало ни да зачуди да оснивање новог синдикалног покрета у илегали креће управо из те компаније.
Према речима социолога и сарадника Центра за развој синдикализма Срећка Михаиловића, потез радника „Јуре“ је храбар, с обзиром на неуспеле покушаје да се у „Јури“ до сада формирају синдикати и на одбојност менаџмента према синдикалном организовању.
Наши синдикати не практикују у свету раширену праксу да послодавац не зна ко су чланови синдиката и да није упућен у то колико синдикат има чланова.
„Код нас су ствари тако устројене да се синдикална чланарина наплаћује преко предузетне благајне, тако да послодавац у сваком тренутку зна ко је у којем синдикату“, додаје Михаиловић.
Светски је феномен, каже Михаиловић, да је стопа синдикалне организованости у приватним фирмама знатно мања него у јавним предузећима.
„Послодавци се плаше сваке организоване акције радника и настоје да то спрече. Ретки су послодавци који помажу оснивање синдиката, о томе се може говорити као о једној појави у траговима“, каже Михаиловић.
Међутим, помагањем синдикалног организовања послодавци и себи чине услугу, јер у том случају немају неорганизовану масу, већ имају радничке представнике са којима се може преговарати и имају партнера за склапање колективних уговора и за решавање многих проблема у компанијама.
Због малих могућности за запослење, радници су спремни да издрже разне облике тортуре, каже Михаиловић.
„Утолико су им потребни и синдикат и заштита државе. Међутим, наша држава је у сталном страху да нас страни инвеститори не напусте, ако синдикати буду дрчнији и ако радницима буде још више стало до заштите њихових права. Држава не игра своју улогу, ми можемо да имамо неког разумевања за тако нешто, али питање је колико радници треба да имају разумевања за то“, категоричан је Михаиловић.
Према речима професора Факултета политичких наука Зорана Стојиљковића, модернији начин организовања синдиката у приватном сектору или у фирмама које редукују права радника је територијални начин организовања који заступају запослене у компанијама које немају синдикалну организацију. На тај начин може се избећи достављање спискова чланова синдиката послодавцима.
„Не знам зашто су наше власти биле сервилне према врсти послодаваца какве су корпорације попут „Јуре“ или зашто би запослени у малом приватном сектору морали да буду синдикално организовани. Они могу да имају свог локалног или регионалног синдикалног заступника, чиме се обезбеђује заступљеност синдикалног организовања и у малим производним јединицама, а и у фирмама где би списак чланова синдиката био предмет негативних реакција према људима који су јавно синдикално организовани“, каже Стојиљковић.
Према његовим речима, држава треба да штити права запослених на достојанствени рад.
„Не знам шта је то толико револуционарно и субверзивно у захтеву да имате достојанствен рад; да је ваш рад и мој рад легалан, регистрован, безбедан са становишта радних услова и за који се прима пристојна плата. За ту врсту гаранција мора да постоји и одговарајуће позитивно законодавство али и јака инспекција рада, заштита синдикалних права и приступ јавности остваривању таквих права“, каже Стојиљковић.
Независни рад инспекције рада такође би допринео остваривању права радника, сматра он.
„Једна је клима када имате једнак и неутралан однос према свим потенцијалним послодавцима, а друго је када сте послодавцу који је овде основао фирму дали огромне субвенције, а онда рекли да свака врста примедби синдиката и јавности на њихово понашање јесте терање страних инвеститора“, закључује Стојиљковић.
