Нил Фергусон, један од најпознатијих светских историчара и политичких аналитичара, посетио је Београд како би промовисао своју најновију књигу — биографију Хенрија Кисинџера. Свака књига коју је Фергусон досад објавио постала је светски бестселер — „Успон новца“, „Моћ новца“, хроника породице Ротшилд, само су неке од њих.
У Београду је, каже, први пут — и ужива у њему, јер српска престоница има три ствари које цени код градова: „реке, брда и интересовање великих сила“. Домаћини су му бивши српски министар спољних послова и кандидат за генералног секретара УН Вук Јеремић и његова невладина организација Центар за међународну сарадњу и одрживи развој.
Фергусон се током посете Београду срео и са српским интелектуалцима, са којима је, како каже, имао веома плодне разговоре.
„Уживао сам у неколико сусрета са српским историчарима и политичким мислиоцима, као и у предивној храни. Веома лепо искуство — скоро па превише забаве!“, каже Фергусон.
У Београд је стигао из Дрездена, где је учествовао на састанку Билдерберг групе — али о томе не жели да говори.
„Мислим да бих прекршио правила те организације ако бих говорио о томе — али могу да кажем да је било доста речи о „брегзиту“, као и о могућности да Доналд Трамп постане председник САД. Мислим, додуше, да се о тим питањима расправља на многим скуповима у Европи ових дана“, одговара Фергусон.
Поменули сте „брегзит“. Како ће се, према Вашем мишљењу, завршити сага о британској дилеми — да ли остати у ЕУ или је напустити?
— Пре шест месеци предвидео сам да ће се две групе толико приближити једна другој да ће бити немогуће предвидети исход референдума, и управо се то и догодило. Плашим се да је у последњих десетак дана нагласак на кампањи за излазак Британије из ЕУ. Мислим да ће, уколико се нешто драматично не догоди, Британија већином гласати за излазак из Уније, и то ме јако брине. Мислим да из неког разлога Дејвид Камерон није успео да убеди већину британских гласача да ће „брегзит“ бити јако лош за економско здравље нације. Пошто немају страх, у економском смислу, гласачи су спремни да се коцкају — у националистичком и, рекао бих, немарном смислу.
Да ли сматрате да Европа може да буде комплетна без Русије?
— Русија је европска земља са азијском империјом — и то је, у извесном смислу, чини јединственом. Европа нема других империја. С обзиром на то да се протеже кроз читаву Азију, до Владивостока, Русија ипак не може да буде нормална европска држава, као што може Пољска, да буде интегрисана у ЕУ. Али опет, Русија не може да буде изузета из Европе, пре свега због своје историјске важности. Она је велика сила — о томе је писао још Леополд Ранке.
Како ће, према Вашем мишљењу, Русија и Европа окончати неспоразуме?
— Мислим да је период 2013-2014. био веома лош за руско-европске односе. Ако се осврнемо на украјинску кризу, мислим да је то била грешка које се могла избећи. Грешка која није само руска, већ је у извесној мери и америчка и европска грешка. Сада је изазов с којим се суочавају руски, амерички и европски државници — како се вратити на период који није био тако давно, а када су односи били много бољи? Не мислим да је то немогућ задатак, али је веома тежак док год траје конфликт — не само конфликт у Украјини, већ и конфликт на Блиском истоку, док се не реше основна питања. Уверен сам да се то неће догодити док се не десе промене у Белој кући, јер је јасно да председник Обама није уистину посвећен преговорима са руском страном — а потребно је да то буде, уколико жели да проблеми у Украјини и Сирији буду решени.
Сматрате ли да Европа може да опстане без „специјалних односа“ са САД?
— Мислим да најважнији односи које САД данас имају нису са европским земљама. Ако погледате спољну политику председника Обаме, нећете наћи чврсте доказе о специјалним односима са европским државама. Обама је био много више заинтересован за Азију. Ометала га је ситуација на Блиском истоку, а био је далеко задовољнији унапређењем односа са Латинском Америком. Он је председник који, у поређењу са својим претходницима, није обраћао превише пажње на Европу. Мислим да се Европљани никада нису навикли на то, зато што су били одушевљени избором Обаме.
У Београд сте дошли како бисте промовисали нову књигу — биографију једног од најзначајнијих државника савременог доба, бившег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера. Неки кругови га оптужују за ратне злочине и злочине против човечности, а Ви га називате идеалистом. По некима, то је јеретичка тврдња. Зашто Кисинџера називате идеалистом?
— Ово је први том његове биографијe, који покрива период до 1969. године. Већина наводних злочина догодила се када је Кисинџер био у влади. Могуће је да ће други том бити много критичнији. Сумњам да ћу га назвати ратним злочинцем, зато што не верујем да је то био — а ако је био, то је онда био и сваки други амерички државни секретар. Мислим да је млади Кисинџер, онај из педесетих и шездесетих година, био идеалиста у најдубљем значењу те речи. Људи су изненађени поднасловом књиге, али су још више изненађени када прочитају књигу.
