Тешко је предвидети последице с обзиром на то да се Западна Европа последњих деценија овако истрајно и снажно није суочавала са демонстрацијама незадовољних радника. Поготово што ни Европа, суочена са бројним проблемима, није оно што је била.
Слике окрвављених глава после бројних међусобних туча фудбалских навијача од почетка Европског фудбалског првенства у Француској преплавиле су ових дана медије у свету и на неко време преотеле славу француским синдикалцима. Када се малтене заборавило на њих пре два дана су опет били у главној улози масовно изашавши на улице Париза, Марсеја, Рена, Лиона, Тулуза…
У дану када је француски Сенат почео расправу о спорном закону о раду, на улицама престонице није фалило крвавих глава, разбијених излога, водених топова, сузавца. Већ наредног дана председник Француске Франоса Оланд запретио је забраном демонстрација уколико не буде могла да буде гарантована безбедност људи и имовине. Ко то треба да гарантује остало је недоречено.
Да ли је Оландова најава практично признање да француска полиција, преоптерећена интервенцијама због нереда и туча фудбалских навијача и притиснута могућим терористичким нападима, нема снаге да се носи и са синдикалним протестима? Више од тога.
Порука је показала сву фрустрацију француског председника ситуацијом у којој се држава нашла, која траје јако дуго. Не само од марта, када су почели протести Француза незадовољних изменама закона о раду који им, пре свега, доноси теже запошљавање, а лакше отпуштање са посла, измене у 35-часовној радној недељи, смањење накнаде за прековремени рад. Кројен кажу, по мери послодаваца, а не радника у Француској у којој је тренутно 10 одсто незапослених.
Заборавило се да су крајем јануара земљу тресли штрајкови и демонстрације због економског стања. Тада су синдикати организовали 120 демонстрација широм Француске протестујући против губитка радних места, тврдећи да их је око 150.000 изгубљено од 2007. године и почетка светске економске кризе.
Тврдоглавост може да кошта
Оланд је досад тврдокорно остајао при ставу да предлог закона неће бити повучен и да се неће одустати од предложених реформи тржишта рада. Ништа мање изричити нису били ни у највећем синдикату Се-Же-Те (ЦГТ), који је организовао протесте, да од измена закона треба одустати.
Очекује се да конзервативни Сенат значајно измени закон који је предложила влада социјалиста. Уколико до тога дође, закон ће морати да се врати у доњи дом на поновну расправу, где је на предлог Владе већ прошао без гласања. Тек када све то прође, предлог закона се враћа у Националну скупштину на завршно гласање.
На недавно питање да ли би потписао предложени закон као декрет, Оланд је рекао да би било боље да текст буде усвојен гласањем, али не и по цену да се од њега одустане.
Министарка рада Миријам ел Комри, међутим, сматра да ЦГТ данас више не поставља као захтев повлачење нацрта закона. Да ли је то тако, знаћемо већ сутра када би требало да се састане са генералним секретаром тог синдиката Филипом Мартинеом.
Оно што је, међутим, несумњиво је да су реформе Закона о раду уздрмале владајућу Социјалистичку партију мање од годину дана пре председничких избора.
Оландова претња о могућој забрани демонстрација изазвала је гнев на левом крилу његове Социјалистичке партије.
„Постоји много једноставнији начин од забране демонстрација, а то је обновити преговоре (о Закону о раду)“, поручио је посланик у парламенту Беноа Амон.
Каква год била судбина Закона о раду и протеста који због њега потресају Француску од почетка марта, извесно је да ништа више у њој неће бити исто. А богами и шире.
Тешко је предвидети последице с обзиром на то да се Западна Европа последњих деценија овако истрајно и снажно није суочавала са демонстрацијама незадовољних радника. Поготово што суочена са бројним проблемима, од привредне и мигрантске кризе, до претње тероризмом, изласка Велике Британије из ЕУ, као и хладних односа са Русијом, Европа није оно што је била.
