Господине Ламбсдорф, како оцењујете предлог шефа немачке дипломатије Франк-Валтера Штајнмајера о поступном укидању санкција Русији у случају суштинског напретка у реализацији Минског споразума за Украјину?
— У целини сматрам да предлог има смисла. Када се ради о Минском споразуму, ситуација је следећа (Штајнмајер је о томе говорио): Сада нема прогреса. Односно, он није говорио о условима који су већ делимично испуњени и не предлаже из тог разлога укидање санкција. Он жели да у будућности дође до укидања санкција на разуман начин. Не у техници „црно-бело“ када се укључује и искључује светло — и одједном постаје тамно или светло. Већ постепено. Наравно, треба да постоји и јасност у односима, посебно, у ономе што се тиче Крима и односима према предстојећим изборима у Доњецку и Луганску. Суверенитет Украјине треба да буде успостављен без било каквих „али“.
Нема реалног прогреса. Сматрате ли да би предлог министра Франк-Валтера Штајнмајера могао некако да убрза процес решавања кризе?
— Не бих желео да спекулишем о мотивима шефа дипломатије Штајнмајера. Међутим, ако тај предлог буде усмерен на то да се, између осталог, Москва замисли о теми како поново побољшати односе са Западом, ја бих то само поздравио. Део могућег решења треба да буду конкретне мере руског руководства према сепаратистима на истоку Украјине.
У Берлину активно говоре о новој стратегији Бундесвера у којој се Русија, наводно, оцењује као противник. Као потпредседник Европског парламента, да ли заиста мислите да је Русија противник?
— Као прво, Русија је наш сусед на европском континенту. Добросуседски односи су нам зато важни. Још би боље било када би се могла изградити „заједничка европска кућа“ где у будућности не бисмо били само суседи већ станари јединствене „куће“. Међутим, понашање руске Владе последњих месеци натерало је на бригу руководства многих националних Влада. Нпр, ако се говори о теми „хибридног рата“ или о „љубазним људима“ — војницима без ознака, као што је то било на Криму. Изненађење је било да док је председник Путин говорио да тамо нема руских војника, на телевизији је истовремено приказиван филм „Повратак кући“, који освајање Крима представља као раније планирану стратегију. Ова мешавина претећег понашања и недостатка поштења доводи до погоршања односа. Потребне су, са наше тачке гледишта, мере, посебно за заштиту наших источних земаља-чланица, таквих као што су Пољска, Румунија или балтичке земље. Међутим, ја желим да кажем још нешто: мере за јачање заштите пре бих усвојио данас, а не сутра, и заједно са демократском, плуралистичком и успешном Русијом „ушао бих“ у „заједничку европску кућу“.
Желим да се вратимо теми Турске. Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган жели што пре да добије за своје грађане укидање визног режима са ЕУ. Постоје 72 услова које Турска треба да испуни. Ови услови су били договорени са Турском још 2013. године. Може ли их Анкара испунити?
— Пре свега, то зависи од турске стране. Ако свих 72 услова буде испуњено, безвизни режим ће имати реалну шансу. Међутим, том питању се односи и слабљење правне државе у сфери демократије за коју, нажалост, председник Ердоган није спреман. Лично ја и моја политичка партија, либерали, у овом тренутку не видимо шансу за потпуну визну либерализацију, иако бисмо веома желели да до ње дође. Зато што је увек добро да људи разговарају међусобно, међусобно се посећују, закључују послове или посећују научне конгресе, а да им притом не требају недеље или месеци за добијање виза.
Сада Ердоган прети да прекине тзв. миграциони споразум са ЕУ. Да ли је инсистирање немачке канцеларке Ангеле Меркел на њој било правилно? Шта да се ради у овој ситуацији?
— Као прво, остати мирни. У политици је то веома добар рецепт: у почетку направити суштинску анализу. Све док Ердоган није спреман да мења своје тзв. антитерористичке законе, он не може да очекује да ЕУ испуни све његове жеље. Зато сматрам да нам је потребан компромис који ће обезбедити безвизни режим у почетку за одређену групу путника — нпр. људи са високим образовањем, уметници, научници или бизнисмени.
Шта мислите, да ли је то могуће ове године?
— Током 6-12 месеци то би сигурно било могуће. Међутим, то није главно. Потпуно је нереално било обећање европског руководства да ће добити потпуну визну либерализацију већ у јуну 2016. године.
Како оцењујете резултате гласања у Бундестагу о резолуцији о признању геноцида над Јерменима? Да ли је реакција Анкаре адекватна?
— Реакција Анкаре је мало збуњујућа. Многи су бесни због одлуке немачког парламента. Могу то да разумем, чак и ако се слажем са садржајем резолуције. Међутим, изјаве из редова турског руководства, од председника Ердогана и других према немачким посланицима су потпуно недопустиве. Оне као да долазе из неке друге ере. О таквим стварима као што је „нечиста крв“, о томе да се разјасни ко је „прави Турчин“ говорили су пре сто година. Такве врсте апсурдних изјава говоре о томе да се Турска налази у сложној политичкој ситуацији. Председник Ердоган потпуно не уважава своју уставну улогу и покушаће да промени земљу у право председничко царство.
У тој ситуацији такође треба остати миран?
— Турска је суверена земља. Ни ЕУ ни Немачка немају права да указују Турцима како да управљају својом земљом. То се односи и на Русију и на друге земље. Свака земља самостално одлучује како да влада. Ми можемо подстаћи неког на борбу за слободу, демократију и људска права. Међутим, на крају турско становништво ће одлучити да ли желе да оно има председнички систем на челу са господином Ердоганом или без њега.
