Последње анкете показују да је већина Британаца за излазак своје државе из ЕУ. Тако нешто пре само неколико година било је незмисливо. Ипак, неколико финансијских криза, од којих је прва почела у САД, а наставила се у Европи, изгледа да је променило мишљење британског јавног мњења о експерименту уједињеног европског континента.
Међутим, није само економска криза та која одређује вољу већине Британаца. У фокусу политичких дебата нашао се, као и у САД, страх од илегалне и легалне миграције, с тим што Британце много више забрињава ова друга. Напредак у преговорима Турске о уласку у ЕУ повећао је страхове британских грађана. Турска би, уколико приступи Унији, била највећа држава после Немачке и једина муслиманска земља унутар ЕУ.
Други аргументи за напуштање Уније базирани су на уступање суверенитета „безбројним, неодговорним бирократама из Брисела“. Можда је расположење грађана Британије најбоље осликао комичар Џон Клиз, нашој јавности најпознатији по улогама у серијалу „Летећи циркус Монтија Пајтона“, у твиту у коме је написао да ЕУ бирократија „брише трагове демократске одговорности“.
Поборници останка у Унији углавном користе економске аргументе, упозоравајући да би напуштање ЕУ просечно британско домаћинство могло да кошта 4.200 фунти, што није мала свота, с обзиром на то да је просечна вредност којом британска домаћинства располажу нешто више од 25.000 фунти.
„Брегзит“ ће успорити британски економски раст и продуктивност, упозоравају про-ЕУ Британци, а БДП може да падне за око 6 одсто до 2020. Осим тога, према њиховом мишљењу, тржиште може реаговати неочекивано, са наглим падом вредности фунте, око 10 одсто. Фунта на глобалном финансијском тржишту већ бележи историјске падове, што стручњаци тумаче као резултат неизвесности око исхода референдума. Увоз би постао скупљи, а истовремено би завладала и рецесија.
Са друге стране, најжешћи поборник „брегзита“, бивши лондонски градоначелник Борис Џонсон, тврди да Лондон недељно финансира Брисел са 350 милиона фунти. И поред тога што га противници оптужују да обмањује јавност, већина грађана му верује, као што верује и да ће им за пет година бити боље ван Уније него унутар ње, показују испитивања јавног мнења.
Светска тржишта се понашају као да ће британско напуштање ЕУ значити значајан преокрет, пре свега за финансијске компаније. Гувернер Енглеске банке Марк Керни недавно је говорио о „тешким последицама“ „брегзита“, који утиче на финансијску стабилност уз „ризике који потичу из врло високог дефицита платног биланса, тржишта некретнина, тржишне ликвидности и могућих негативних преливања на остатак ЕУ“. Слично мишљење деле и амерички финансијски стручњаци.
Неки стручњаци верују да би „брегзит“ могао да утиче на САД чак и краткорочно, посебно у вези са побољшањем америчке конкурентности у односу на Лондон, европски финансијски центар. Њихово мишљење је да би се Њујорк тако боље позиционирао на светском тржишту капитала.
„Брегзит“ би могао да доведе до глобалног пада цена акција, па инвеститори страхују од тога какав утицај би референдум могао да има на британску економију, а такође страхују и од домино ефекта, да би и друге чланице Уније могле да крену британским путем. Треба, међутим, имати на уму да је референдум само први корак на британском путу за излазак. О условима напуштања ЕУ, Британија би требало да преговара са Бриселом.
ЕУ може да казни Британију због изласка, а питање је и које би се државе, следећи њен пример, одлучиле за излазак. О Грчкој је већ било доста говора, међутим, британски пример би сигурно навео још неке чланице да поразмисле о томе колико им је корисно да финансирају бриселску бирократију. Ако Британија напусти Унију, то ће бити знак да она мора из основа да се реформише.
Са друге стране, поставља се питање шта ће бити ако неки делови Британије одлуче да остану у Унији. Шкотска се већином изјашњава за останак, на пример (60 одсто), за разлику од Енглеске (43 одсто). Није тешко замислити да у случају „брегзита“ Шкоти поново покрену питање сопствене независности, а поставља се питање и како би то утицало на Северну Ирску, која је последњих година живела у релативном миру.
Када све сагледамо, морамо да се запитамо, размишља ли просечан британски гласач о свим овим питањима? Поучени југословенским искуством, морамо рећи да на референдумима овакве врсте не одлучује разум. Одлучују страх и нада. Зато је и петина испитаника у истраживањима јавног мњења у Британији и изјавила да постоји могућност да до 23. промене исказано мишљење. Зато је и тешко прогнозирати исход референдума и будућност после њега уколико „брегзит“ постане реалност. Уколико Британци ипак одлуче да остану унутар ЕУ, биће по оној народној — „тресла се гора, родио се миш“.
