Нисам хтео да кажем „мом оцу је било ужасно у затвору, много је патио“, већ да сам читалац закључи. Ја сам навео чињенице и дао фусноте да бих све детаљно објаснио и помогао читаоцу да разуме и човека и људе који у томе учествују и време у коме се то догађа, објашњава Алекса Ђилас, син најпознатијег југословенског дисидента Милована Ђиласа, свој такорећи научни метод којим је приредио књигу „Милован Ђилас: Писма из затвора“, у издању „Вукотић медије“.
Девет година без грејања у затвору, од тога две у самици; посета породице од пола сата — једном месечно; једно време лишен чак и хартије за писање; пише на тоалет папиру….
То је у најкраћем, оно о чему говори ова књига писама која ипак представља лирско сведочанство о драми Милована Ђиласа и његове породице за време његове деветогодишње робије, али и верну слику једног доба. Алекса за Спутњик каже да је то истовремено и портрет Милована Ђиласа који је у писмима жени и сину направљен нехотице, што га утолико пре чини искренијим и аутентичнијим.
„Та писма показују да и иза хладне политичке борбе стоје емоције. Истовремено у њима је дат и портрет моје мајке која је била стуб, ослонац и породице и Ђиласове борбе“, каже Алекса.
„У њима често има више емоција, мисли и идеја него у разноразним говорима, плановима, чак и литерарним делима. Нисам хтео ни да будем сентименталан, нити да некога оптужујем. Тачно је да ту постоји и извесна моја стидљивост. Није лако говорити са 63 године о томе шта сам тада осећао…“
А оно што је осећао гледајући као сасвим мали, решетке у Централном затвору, у који је одлазио са мајком да посети оца, није, каже, био страх…
„Имам врло мутно сећање на те разне решетке, пролази се кроз једне, па кроз друге, треће… Имао сам три и по године када је Ђидо први пут ухапшен… Мени је то тада више било занимљиво, не могу да кажем да сам се нешто нарочито плашио. Али као и сва деца, имао сам врло развијено осећање опасности, као и оно друго: да ли је неко крив или невин. Због чега хапсе мог оца? Зато што седи и пише код куће? Природно је да о томе нисам имао никаквих дилема, а касније ће ми моја мајка и наши пријатељи помагати и објашњавати. Ђидо је записао, пре него што је ухапшен, да смо, кад сам имао само две године, били у некој радњи у којој је висила Титова слика. Ја сам му рекао ’Можда да побегнемо из ове радње, ево га Тито‘. А са три године, уочи хапшења, како је он забележио — рекао сам му: ’Како ти можеш против Тита. Он има војску и полицију, а ти имаш само маму и мене‘. Дете осећа силу, опасност и у том смислу дете је политички реалиста. Тако сам ја мом оцу који је био један од водећих људи у држави — давао савете из политичког реализма који нису имали никаквих резултата.
На питање да ли је дечак коме отац из затвора пише „нађи се мами у свему“ уопште некад био дете, Алекса каже:
„Један део мене јесте. Играо сам се с друговима, омиљени хоби ми је био пентрање по дрвећу и по калемегданској тераси. Играо сам и фудбал, додуше лоше, па сам увек био голман… Један део мог детињства био је сасвим као код друге деце. И волео сам школу, учење. Некако сам сматрао да баш зато што је мој отац у затвору треба још више да се трудим да будем баш добар ђак. И био сам. Неретко су се дешавали разноразни инциденти, рецимо, да ме избаце родитељи мога друга, да ми кажу веома, веома увредљиво ’завршићеш ти на робији као твој отац‘. Међутим, морам да кажем да сам код већине људи осећао неку прећутну симпатију. А имао сам мајку и неколико блиских пријатеља и адвоката који су ми све то објашњавали тако да не могу да кажем да су то биле неке посебне трауме.
Једино летовање са оцем које се догодило између две Ђиласове робије, Алекса памти као изузетно.
„Ђидо је изашао са прве робије 60. или 61. године и опет је ухапшен кроз годину и по дана. Те године смо имали једино заједничко лето. Он је био младалачка, дечачка природа, све је волео да проба, све га је интересовало. Били смо на Хвару, купили смо подводну пушку, ишли смо у пешачења, дружили се… Зато ми је теже пало кад је поново отишао. Али тада сам већ имао девет година, већ сам га охрабривао…“
Већ тада, зрелији од својих вршњака знао је да је „ситуација црно-бела — или ћеш бити сто посто и до краја уз некога, за кога знаш да је на робији због свог идеализма и вере у више вредности, или не. Ако покажеш било какву сумњу, критику, на неки начин би га издао, повредио. Ако сам можда и имао неке несвесне примедбе, замерке, ја сам их угушио у себи, ја их се практично не сећам. У том смислу, као породица ми смо били сасвим, сасвим јединствени. Били смо на један начин, донекле, снагом своје воље и одлуке, идеална породица“.
Ту породичну хармонију која је много значила његовом оцу, створила је Штефица Ђилас, супруга и мајка која је свој живот посветила мужу и сину. Касније ће је, читајући њена писма мужу у затвор, Матија Бећковић назвати једином музом „која је опевала свог песника“. Она је сину који је до своје дванаесте провео са оцем укупно два дана и 10 сати, заправо изградила и сачувала слику оца.
„Ми смо били у ситуацији да рецимо Ђидо пише у једном од писама Штефици да никако не прави култ оца, то није добро педагошки, то није здраво психолошки, да га превише не хвали, јер треба дечко да се развија нормално… И она се с њим слагала. Али ми смо сви једни од других правили култ. Моја је мајка мени причала о оцу као о неком натчовеку велике храбрости, знања, интелигенције, доброте, љубави… Кад је реч о љубави према нама, волео нас је да не може више, ту није додавала ништа. Али и он о мени тако пише, у његовим писмима ја сам најпаметнији, имам смисла за науку, за хемију, добијам литерарне награде…“
Родитељи су, заправо, можда и несвесно пронашли прави начин да сачувају породицу и одгаје дете. Изградили су свој вештачки свет у коме они обожавају једни друге и сви су савршени. Тај свет држао се на мајци „која је у ствари била најбоља од нас, најјача и највише поднела, стварно је она имала великих, великих невоља, њој смо можда дали најмање комплимената, па ми је сад утолико драже што су изашла ова писма, да се види њена личност, да није она само супруга Милована Ђиласа, него једна врло јака, самостална, самосвојна личност“, каже Алекса.
Њену снагу и упорност нарушила је болест, па је мали Алекса морао врло рано да постане „велики“ и да брине о њој, што понекад није било баш једноставно:
„Сећам се, на пример, како сам звао Хитну помоћ, а они пошто чују дечји гласић, мисле да их ја зафркавам. Па ја кажем — моја мама се не помера, не говори… А комшије, било је добрих људи али су се плашили да уђу у стан за који знају да је прислушкиван, да помогну. Тако смо некако моји родитељи и ја полако постали на неки начин партнери. Ја сам се стално трудио да направим некакво изненађење, причао вицеве…“
Био је то, наравно, горак хумор, али ни живот није био веселији. Сећа се Алекса и још једонг васпитног метода свог оца који се данас никако не уклапа у савремене методе васпитања, али има јасан и оправдан циљ — да од детета, коме прети опасност да остане потпуно само све док не напуни 18 година (кад је отац требало да изађе из затвора) створи јаког мушкарца:
„Пише ми Ђидо, имао сам тек једанаест, дванаест година, баш када је моја мајка била веома болесна, овако: ’Штефица ми пише, ако умрем, чувај ми Алексу‘. Прво, како он може мене да чува из затвора?! И друго, није му то она рекла да ми каже, али он објашњава: ’Ја сам њој рекао — он је толико снажан, самосталан, паметан, он би се сам о себи бринуо, па и о мени!‘ То ме је с једне стране растуживало, с друге стране, чињеница да мој отац, важна личност, разговара са мном као равноправним, јачала је моје самопоуздање.“
Алекса Ђилас каже да ниједан од правих дисидената, које дефинише као борце за људска права, правну државу, слободу штампе и говора, за хуманистичке вредности, који нису шовинисти, ни верски фанатици, не мрзе ниједан народ, није имао некритични став према Западу. И уверен је да не би подржавали политику западних земаља, да су данас живи.
„Што се тиче мог оца, он је себе сматрао за социјалисту и за демократу, не за социјалдемократу, пошто је то нешто специфично за западноевропске земље. Сматрао је да ми треба да направимо систем који би сачувао оно што је добро из комунистичког система, као што је школовање, здравствено осигурање, чак нешто и самоуправљања. Ако је имао неке земље које би му биле узор, то би биле скандинавске, рецимо Шведска која је тада била неутрална земља са Улофом Палмеом, и није ни на који начин нагињала блоковима. Нас официјелни Запад никад није помагао. Ја сам, рецимо као дечак, упознао са Запада тек понеког професора који би дошао у Београд. То су били лево либерални интелектуалци, рецимо тип човека као Ноам Чомски данас, никакви хладноратовци или мрзитељи Русије или фанатични антикомунисти. Ђидо се увек залагао за мирне реформе, подржавао је детант, пред крај живота је говорио како он не верује у неограничени капитализам и да је он сувише суров. И говорио је негде почетком деведесетих, како је Запад пропустио шансу да уради оно што се од њега очекивало — да уједини човечанство у слободи (ово је његов израз), што би практично значило да Европска унија води такву политику да у једном одређеном тренутку Русија постане члан, а не да се изолује и гура ван Европе. Официјелни Запад је говорио о људским правима, али на првом месту су били, не само државни и национални интереси тих земаља, него империјални интереси.
