„Такав ремонтни завод немате нигде на свету“, тако у разговору за Спутњик директор пуковник мр Деспот Јанкови описује капацитете Завода „Мома Станојловић“.
„Сви ремонтни заводи су конципирани за једну врсту технике. Да на једном месту имате ремонт и ваздухоплова и ваздухопловних мотора, ПВО средстава, земаљских радара, такав завод нигде на свету не постоји.“
Завод „Мома Станојловић“ 1. јула слави 100 година постојања. Ретко која институција у Србији доживи такву старост. Основан на Солунском фронту као радионица младе српске авијације, Завод је растао да би после Другог светског рата постао оно што је данас. Некада је, наравно било боље.
Завод је до 2008. био доходовна установа, од те године је на буџету Србије јер је, према Јанковићевим речима, промена статуса била неминовна да би Завод опстао. На питање када је Завод достигао зенит своје славе, Јанковић одговара да све зависи од тога како гледате.
Зенит је могао да се достигне непосредно након распада СФРЈ, када је „Мома Станојловић“ објединио све послове које су радили слични заводи у другим бившим југословенским републикама. Зенитом се може сматрати и период обнове после бомбардовања.
Све је спремно за ремонтни центар
Међутим, највеће приходе Завод је остварио почетком осамдесетих година прошлог века, када су у Заводу ремонтовани руски хеликоптери типа Ми-8 за потребе египатског и суданског ратног ваздухопловства.
„Завод је у том тренутку имао преко 2400 радника. Тада су увођене савремене технологије, између осталог и технологија плазма поступка која је и за данашње прилике скупа“, каже Јанковић.
Ипак, чини се да ће се дани старе славе вратити у „Мому Станојловића“, јер завод је, према Јанковићевим речима, спреман да шири посао. Пре свега да се у њему организује регионални центар за ремонт хеликоптера руске производње, који је најављиван већ дуже време. У почетку неће моћи да то ради самостално, али као основни субјект, уз помоћ остатка ваздухопловне индустрије Србије и уз одређена новчана улагања државе и војске, центар може да проради.
„Завод је и у садашњим околностима оспособљен да ремонтује хеликоптере Ми-8. Ми не можемо у потпуности да ремонтујемо хеликоптере Ми-17, који је изузетно квалитетан и који је присутан свугде у свету, тако да су нам потребне преобуке и набавка одговарајуће опреме. То је тај део где нам је потребна финансијска помоћ. Што се тиче хеликоптера Ми-8, за то нам није потребна ничија помоћ, јер они су ремонтовани у овом заводу“, каже Јанковић.
Због тога је добро што се ремонтни центар може развијати по фазама, наглашава Јанковић, зато што то значи да се Завод неће излагати великим финансијским трошковима. Када је дошло време 2009. године да се ремонтују наши хеликоптери Ми-17, Завод је урадио онај део ремонта за који је био у стању. Оно што није било могуће урадити у Заводу, урађено је у Русији.
Руси позитивно изненађени
Освајање ремонта нових летелица је комплексно питање, каже Јанковић.
„То свакако захтева финансијска улагања, како у људе, тако и опрему. А пре људи и опреме потребно је да обезбедите ремонтну документацију. Када обезбедите документацију, шаљете људе на обуку. Када заврше обуку, добијају сертификате и, паралелно са тим, набављате опрему. Када се људи врате са обуке, опрема се инсталира и у ремонтним погонима крећете са практичном реализацијом. Иза тога крећете у ширење производње“, каже пуковник Јанковић.
Представници компаније „Руски хеликоптери“ били су у посети Заводу, ради сагледавања његових капацитета.
„Били су веома позитивно изненађени када су видели шта радимо, како радимо, којом опремом располажемо… Оно што ми је драго је то да су у извештајима написали позитивне констатације. То је оно што је у мојој надлежности. Наравно, сада је на челним људима Министарства одбране да се са челним људима Министарства одбране Русије договоре око аранжмана“, објашњава Јанковић.
Таквих центара нема много у свету, наставља он. Сертификат о заступању данас се добија тек после дубоке анализе.
„Њима (руској страни, прим. аут.) је у интересу да, ко год одржава њихове хеликоптере, то мора да буде безбедно и поуздано, јер кроз одржавање добијају још једну референцу више. У противном, ако се нешто деси, то њима може да буде негативна реклама, да је грешка у пројектовању, а заправо се ради о пропусту из ремонта. Са те стране, на добром смо путу да дођемо до сервисног центра“, закључује Јанковић.
А шта би тек било да није било НАТО бомбардовања
Представу о томе колико је Ваздухопловни завод „Мома Станојловић“ уништен током бомбардовања 1999. не можете стећи на први поглед, разгледајући објекте у којима се ремонтују авиони и хеликоптери српског Ратног ваздухопловства.
Слику о размерама штете коју је том некадашњем поносу југословенске авио-индустрије нанео НАТО стичете тек када вам директор завода, пуковник мр Деспот Јанковић, покаже фотографије Завода од пре и после бомбардовања.
Фотографије су снимљене из ваздуха. Пре бомбардовања види се комплекс зграда и радионица на простору од 66 хектара, после бомбардовања види се пејзаж сличан Хирошими после бацања атомске бомбе. Пуковник Јанковић каже да је НАТО авијација гађала све објекте осим управне зграде и да се штета кретала од оштећења до потпуног уништења.
Завод је после рата обновљен захваљујући великом залагању радника и томе што је већина опреме током бомбардовања измештена на друге локације. Као спомен на дане бомбардовања, још стоји зграда некадашње фарбаре, која је у време када је изграђена била најмодернија на Балкану и у коју је могао да уђе наш највећи транспортни авион Антонов Ан-26.
