Немогуће је доносити закључке о будућности нафте, а да се у обзир не узима актуелни тренутак, каже Томислав Мићовић, генерални секретар Удружења нафтних компанија Србије. На скупу међународних нафташа, недавно одржаном у Београду, према његовим речима, учињена је максимално могућа дистанца у односу на актуелна дешавања и приказан је реалан потенцијал нафтне привреде у енергетском миксу будућности.
„Реалност у овом случају значи: не знамо где ће бити нафтна привреда тада. У неколико наврата смо могли да чујемо да говорници немају испред себе кристалну куглу. То не значи да они не знају шта ће бити, него да толико ствари утиче на будућност нафте, не само природни потенцијал који је издашан, него од других, политичких утицаја, од неких ствари које данас не можемо ни да пројектујемо. Охрабрујуће је, међутим, што сви виде да ће у транспортном сектору нафта бити доминантна још дуго. Са једне стране што технологија не омогућава адекватну замену. Када говоримо о загађењу животне средине, сви говоримо о томе колико је то опасно. Да, али сви желимо да обезбедимо комфоран транспорт“, каже Мићовић.
Који ће енергент владати светом у будућности?
Иако још не постоји адекватна замена за нафту евентуална појава нове технологије целу ситуацију може да промени из основа у корист неких других енергената, додаје Мићовић.
Као пример за своју тезу, Мићовић наводи електромобиле. Електрична енергија се добија из ограничених извора, а ако бисмо драстично повећали потрошњу електричне енергије за потребе транспорта, морали бисмо да трошимо много више угља или да изградимо много више нуклеарних електрана.
Једини енергент чије учешће у потрошњи опада је угаљ, каже Горан Радосављевић, генерални секретар Националног нафтног комитета Србије. Међутим, учешће неких других фосилних горива биће у порасту. Највероватније ће то бити учешће гаса.
„Оно око чега се експерти у свету слажу јесте да ће фосилна горива бити доминантна у енергетском миксу будућности, поготово нафта и гас, али све више инвестиција иде ка обновљивим изворима и енергетској ефикасности“, каже Радосављевић.
Други моменат на који треба рачунати јесу земље у развоју, каже он. Индија и неке афричке земље, чија је привреда у порасту, прво ће почети да користе угаљ и фосилна горива, када се очекује пораст њихове тражње на светском тржишту, додаје Радосављевић.
„Тражња Индије за енергентима достићи ће до 2040. године тражњу САД. Ако узмемо у обзир да ће структура индијске тражње бити, пре свега, базирана на фосилним горивима, јасно је зашто ће се, без обзира на диверсификацију извора у развијеним економијама, и даље користити горива те врсте“, каже Радосављевић.
Кључно питање, према Радосављевићевим речима, јесте колико ће тих енергената бити?
„Ми сматрамо да ће их бити. Пре педесет година говорено је да ће нафте бити још за једно педесет година, сада се говори да ће је бити још за сто. За један век можда ће се говорити да ће бити нафте за двеста година. То зависи од технологије, од нових извора и слично. Оно што ће умногоме бити кључно у будућности је начин на који ће нафтне компаније одговорити на изазове — хоће ли се саме компаније преоријентисати на друге изворе енергије“, каже Радосављевић.
Како прећи пут од „црних“ до „зелених“ енергената
Према речима Томислава Мићовића, немогуће је преоријентисати потрошњу или производњу неког енергента за кратко време.
„Инвестиције се врло споро одвијају. Двадесет година после промовисања биогорива, које је промовисано као добро решење за повећање самосталности, у Европи имамо изграђене огромне капацитете за његову производњу, од чега се користи око 50 одсто капацитета. Треба бити опрезан, јер наведете људе на инвестиције, од којих после нема ништа. Треба врло опрезно пројектовати идеје шта ће се са енергетиком десити за двадесет, тридесет или педесет година“, каже Мићовић.
Највећи ризик у нафтној индустрији је тај што ће ниска цена нафте утицати на смањење инвестиција.
„Недостатак новца утицао је на то што су велике компаније зауставиле одређени број инвестиција. Међутим, врло брзо су схватиле да, уколико дугорочно не наставе инвестиције, да ћемо у будућности имали проблем са недостатком нафте. Чули смо пројекције да, до 2040. године капацитети на Блиском истоку неће моћи да задовоље тражњу у Азији, пре свега у Кини и Индији. Значи, потребно је инвестирати у капацитете, да нам се не би десило да 2040. нафта достигне цену од 200 долара по барелу“, каже Радосављевић.
Компаније покушавају да сачувају део инвестиција повећањем ефикасности и диверсификацијом производње — инвестирају у јефтиније изворе, а одустају од инвестиција где је експлоатација нафте скупа, као што је Северно море.
„Кључно питање је колико ће цена остати ниска. За сада је цена на нивоу који и није толико лош како се мислило. Уколико се буде кретала у данашњем нивоу, биће довољно да се настави са инвестицијама. Од њих ће зависити и цена у будућности“, објашњава Радосављевић.
Обновљиви извори су и даље скупи
Друга компонента, према његовим речима, од које ће зависити ниво инвестиција у нафтној индустрији је глобални економски раст. Кинески раст тренутно је успорен, али ако се врати на ниво из протекле деценије, у свету неће бити довољно енергената да задовољи све светске потребе.
„Један улазни фактор невероватно може да промени потрошњу. Даћу вам само пример анализе коју је радио ОПЕК. Када само раст Кине, који су пројектовали на између 6 и 7 одсто, повећају за пола процента, за 40 година то је потрошња енергената већа него потрошња читаве Европе“, каже Радосављевић.
Употреба обновљивих извора енергије зависи од сваке земље појединачно, каже Томислав Мићовић. Јер енергија добијена из обновљивих извора још је далеко скупља од енергије добијене из традиционалних извора. Мићовић наводи пример биодизела који је тренутно двоструко скупљи од дизела који се добија из нафте.
„То захтева изузетно велика улагања и пуно одрицања држава. Све те ствари морају да се субвенционишу“, објашњава Мићовић.
Нафтне компаније, не само да су почеле да се називају енергетским, већ су, размишљајући о енергетском миксу, започеле своју трансформацију приближавањем другим видовима енергије.
„Тај процес тече, то је континуални процес трансформације нафтних компанија у енергетске компаније. Посебно је занимљиво да природни гас има низ технолошких предности. Он не само да замењује угаљ код производње топлотне и електричне енергије, него све више улази у транспорт“, каже Мићовић.
