Након тога ће се, појашњава даље Крстић, ући у преговоре између Британије, са једне, и ЕУ, са друге стране, и у тим преговорима биће заправо одређен модалитет изласка. Као што Србија сад преговара о уласку, тако ће Британија преговарати о изласку. Како ће ти преговори тећи, не зна се у овом тренутку, али Крстић генерално наводи два модалитета.
„Један био би оштар став ЕУ где би она желела да на неки начин казни Велику Британију и да на тај начин спречи све државе које би желеле да изађу из ЕУ. Тиме би послала поруку да ће тај излазак бити тежак и да не можете тек тако да изађете из ЕУ, а да задржите све оно што вам одговара. Рецимо, да усвојите норвешки модел који би Британија желела, који су чак и Најџел Фериџ и неке опције које су мало више националистичке заговарали“, појашњава Кртић за Спутњик.
Друга опција је, додаје даље он, да Унија заправо није неко ко може да кажњава у овом тренутку јер је и сама суочена са бројним кризама поред „брегзита“ и да ће се због тога одлучити да Британију што пре пусти да не дође до додатних привредних, финансијских, политичких и економских потешкоћа. У тој варијанти, кад се регулишу трговински односи између Британије и ЕУ, Унија би се окренула унутрашњој консолидацији и вероватно ка неком повећаном степену интеграције.
„Кад кажем кажњавање подразумевам да се неће излазити у сусрет евентуалним британским захтевима који би ишли на карту тога да Британија постане повлашћен партнер ЕУ. То је нешто што је Британија радила и док је била у оквиру ЕУ. Још од Маргарет Тачер, од рабата који је добијала, па све до повластица које је Дејвид Камерон излобирао, Британија је заправо увек покушавала да са ЕУ истргује нешто за себе“, подсећа Крстић.
ЕУ у овом тренутку, подвлачи саговорник Спутњика, мора много више да води рачуна сама о себи, па јој је опција кратке и ефикасне бракоразводне парнице ближа у овом тренутку. Брзо, истиче Крстић, подразумева преговоре од сигурно годину две дана.
Иако тврди да постоји више фактора који су пресудили да исход британског референдума буде овакав, Милан Крстић истиче да је мобилност оних група које су традиционално склоније ка изласку из ЕУ била на већем степену него оних који подржавају опстанак у ЕУ.
„У градовима где се очекивала убедљивија победа опције за опстанак, где је рецимо студентска популација велика или где живи велики број високо образованих, у таквим срединама је дошло до нешто мање разлике у односу на ону која се очекивала и на основу које је вршена пројекција да ће заправо да победи, уз малу процентуалну разлику, опција за опстанак у Европској унији. Дакле, они који су били против су изашли на биралишта масовније“, закључује Крстић.
