Санда Рашковић Ивић, председница Демократске странке Србије, поводом позитивног исхода британског референдума о изласку из Европске уније каже да је сада време да и Србија одржи референдум о истом питању.
„После изласка Велике Британије у ЕУ, али и у Србији, ништа више неће бити исто. У Србији ће остати само исто ово ’мантрање‘ да ЕУ нема алтернативу и непромењена политика нашег владајућег естаблишмента према ЕУ. По мени ово је велико звоно за узбуну и Влада би требало да преиспита пут којим води земљу, јер ако Велика Британија као оснивач ЕУ излази из ње — шта онда може Србија да очекује?“, пита се она.
Наша саговорница је уверена да ће се после изласка Британије из Уније пооштрити критеријуми за пријем нових чланова.
„Британија је била та која је имала посебан статус, имала је своју валуту, није била у Шенгеској зони, а ипак је изашла. Сада ће се тражити једна стопроцентна послушност што за Србију значи да нас неће примити у ЕУ док не признамо независност Косова на било који начин и мораћемо да уведемо санкције Русији. То је нешто на шта ДСС годинама упозорава и мислим да је сада сазрела ситуација да се и у Србији распише референдум о уласку у ЕУ“, каже председница ДСС-а.
Она за Спутњик каже да треба похвалити огроман демократски капацитет Велике Британије која је питала своје грађане где желе да њихова држава буде, где желе да иду.
„Свака одлука народа је добра одлука и ово је најбољи пример да о важним државним питањима треба да одлучује народ, а не администрација неке државе или бриселска администрација. Овај потез Британије ће охрабрити све оне снаге у ЕУ које имају велики зазор и скепсу према понашању Брисела и који желе ресуверенизацију својих земаља. Сада су видели да постоји алтернативно решење и да је могуће изаћи из Уније, а да се ништа страшно не деси. У овом тренутку без Велике Британије ЕУ је једна велика Немачка са још неколико потпуно економски упропашћених држава Медитерана“, каже она.
Према речима наше саговорнице доминација Немачке у ЕУ је само један од разлога због којих су Британци напустили Унију, док као главни разлог наводи чињеницу да Британци више нису желели да из својих џепова плаћају нечије предприступне фондове и да учествују у нечијој заједничкој политици која није њихова. Њих је, закључује она, напросто нервирао мањак британске суверености и мањак суверености Лондона наспрам Брисела.
