Да је жив, Хуан Мануел Фанђо би јуче напунио 105 година. И да је жив, рођендан најбољег возача свих времена остао би у сенци „брегзита“. Гужва коју су Британци направили одлуком да иступе из ЕУ засенила је све.
А некада су сви хтели да буду као он и да га надмаше. Кларк, Стјуарт, Лауда, Прост, Менсел, Сена и Шумахер, сви су желели да освоје више Гран прија од Фанђа. Више од тога, желели су да буду као он, да се о њима прича као о њему. По броју награда, једино је Шумахеру пошло за руком да надмаши Фанђа, али је и он признао да није већи возач од њега.
Током каријере Фанђо је сматран оваплоћењем шампиона, иако према физичким предиспозицијама као да није био предодређен за то; кривоног, пискавог гласа, низак. Таквом какав је био, нико му не би дао шансу за успех у спорту. Међутим, из продорних плавих очију исијавала је несаломива воља за успехом.
„Увек морате тежити да будете најбољи, али никада не смете помислити да то заиста и јесте“, рекао је Фанђо једном приликом.
Потомак италијанских имиграната који су се населили у Балкаркеу, градићу недалеко од Буенос Ајреса, Фанђо је прво постао аутомеханичар. Фудбалска каријера прекинута му је запаљењем плућа, које је једва преживео. Потом се укључио у крос кантри трке, испрва возећи „Фордов“ „модел Т“, а касније нешто снажнији „В8“. Комшије су му помогле да купи „шевролет“ и након тога се седам година надметао са главним ривалом Оскаром Галвезом.
Група најбољих европских возача, међу којима је био и Жан Пјер Вимил, дошла је 1948. на трке за Велику награду Аргентине. На великој награди Аргентине између њих двојице родило се чврсто али краткотрајно пријатељство, јер Вимил је погинуо идуће године. Вимил је био импресиониран Фанђовим возачким способностима, што је Аргентинца понукало да покуша да се окуша у Европи.
Уз помоћ Аргентинске владе и Ауто-клуба Аргентине, он и Галвез одлазе у Европу. Фанђо дебитује за Велику награду Француске у Ремсу, али током трке одустаје. Неуспех на дебију га не обесхрабрује, мења аутомобил, уместо „симке гордини“ седа у „алфа ромео 4ЦЛТ“ и побеђује у Сан Рему, Перпињану, Марсеју, Пауу, Албију и Монци. Од Кривоногог, како му је био надимак из детињства, постаје Ел маестро.
Од тада, па до 2003, када га је у броју освојених Великих награда надмашио Михаел Шумахер, Фанђо је постао човек кога су сви желели да надмаше. Хладан, смирен, снажан и издржљив, увек је возио таман толико брзо колико му је било потребно да победи.
Међутим, до победе није увек стизао лако. По сопственом признању, најтежа трка била је она коју је возио у Нирбургрингу у Немачкој 1957. Иако је кренуо добро и убрзо заузео прву позицију, два пута је губио вођство. Међутим, хладне главе се враћао у трку и успео да победи тадашње енглеске „младе лавове“, Мајка Хоторна и Питера Колинса.
Тих и скроман, Фанђо је био тежак противник победничког инстинкта. Никада га није гризла савест када би мењао екипе, чак и усред сезоне. Инстинкт га је водио у екипу која је имала веће шансе да победи. Када се „Алфа ромео“ повукао из такмичења 1952, Фанђо је прешао у „Масерати“, који је напусти усред сезоне две године касније прешавши у „Мерцедес“, а када се „Мерцедес“ идуће године повукао, прешао је у „Ферари“. Каријеру је окончао вративши се у „Масерати“.
Иако је био у правом смислу речи суперстар, обожаван од милиона широм света, Фанђо је водио миран живот. Није мењао жене, није трошио новац по коцкарницама, није се мешао у политику. Био је посвећен аутоспорту.
Политика, међутим, није могла да га мимоиђе, па је током одржавања трке за велику награду Кубе 1958. био киднапован. Отмичари, припадници покрета који је предводио Фидел Кастро желели су да компромитују режим тадашњег кубанског диктатора Фулхенсија Батисте. И успели су у томе.
Батистини војници нису успели да пронађу Фанђа који се ненадано, после 29 сати појавио у аргентинској амбасади. Са отмичарима се спријатељио.
„То је само једна авантура више. Ако је оно што су побуњеници урадили било у сврху добра, ја то као Аргентинац прихватам“, лаконски је рекао Фанђо после отмице.
Исте године када је киднапован, Фанђо се повукао из Формуле 1. Остатак живота провео је као директор „Мерцедесовог“ представништва у Аргентини, повремено возећи ревијалне трке. Повукао се у право време, непоражен, већ у годинама за аутотркача, али довољно млад да проживи до 1995. у статусу највеће легенде спорта којим се бавио.
