Излазак Велике Британије из ЕУ није и њен излазак из НАТО-а, и она из њега дефинитивно неће изаћи, нити би САД то дозволиле, каже за Спутњик политиколог Александар Павић. Он напомиње да је после САД, Британија највећа војна сила у НАТО-у, неко на кога Американци могу највише да се ослоне.
Али политички односи су се, сматра он, пореметили унутар НАТО-а. Када Велика Британија буде изашла из унутрашњих проблема које ће имати због „брегзита“, она ће бити независнија у својој политици јер неће имати морање које је досад имала. Ту се, како додаје, ствари враћају на стање у ком су биле до Другог светског рата.
„Почињемо да назиремо назнаке старе Европе, где национализми све више долазе до изражаја, где ће Велика Британија покушати да игра своју традиционалну игру, уз подршку Америке, а то је балансирања снага у Европи да нико не буде превише јак да би контролисао континент“, каже Павић.
Он сматра да ће сада нека традиционална савезништва из времена између два рата имати прилику да се обнове.
„Ништа није исто после ’брегзита‘, с тим што је много опција у игри. У сваком случају изненађења могу да се десе преко ноћи“, додао је он.
Коме је по вољи војно јачање Немачке
На најаве о оснивању војске ЕУ, Павић каже да ћемо видети, и подсећа да се то најављује већ три-четири године.
У том случају би главни носилац била француско-немачка осовина, каже он. Француска сада има много јачу војску од Немачке, али она не би била довољна за тако озбиљан пројекат. Немачка би, сматра он, морала да повећа своје издатке за војску и питање је да ли би била спремна на то. Ако би се то десило, додаје он, остатак Европе то не би могао мирно да гледа.
Једноставно, чак и на средњи рок, питање је колико ће друге државе које су раније биле на мети немачке агресије током 20. века бити спремне да саучествују у поновном јачању немачке војне моћи. Да ли ће то можда Енглези да искористе за прављење неког антинемачког савезништва да би држали Немачку на узици? Уз то имамо САД, пита се Павић.
„Ако би се направила војска ЕУ то, практично, значи крај НАТО-а. То је истискивање Америке са европског континента и то баца у потпуни хаос онај послератни поредак због чега су направљени ЕУ и НАТО — да би се Руси држали напољу, Американци унутра, а Немци спустили на земљу“, истиче он.
Павић је, међутим, мишљења да традиционална англоамеричка осовина, која би и даље морала да постоји у неком облику, не би равнодушно гледала на јачање немачке војне моћи. Питање је, каже он, колико би и Русији то одговарало.
Шкрипање НАТО-а лажна дилема вашингтонске кухиње
Коментари са запада да НАТО шкрипи и да би био губитник у случају сукоба са Русијом су, сматра он, замена теза, лажна дилема направљена у Вашингтону и Лондону, поготово од почетка украјинске кризе.
„Свакоме ко је иоле независан посматрач је јасно да Русија нема никакве агресивне намере према икоме ван њених граница. Апсолутно никоме. Наравно, НАТО у Европи не би могао да парира Русији. Али не би било ни потребе да се размишља на такав начин да не постоји тај, да кажемо, провокаторско-агресивни моменат који се потенцира из Вашингтона и Лондона, а, нажалост, под Ангелом Меркел, делимично и из Берлина. Значи, то је лажна дилема“, закључује Павић.
Он сматра да, када би се спустиле тензије и прихватиле понуде из Русије да се направи систем заједничке колективне недељиве безбедности, више не бисмо морали да разговарамо о НАТО-у на такав начин. Десило би се, каже он, оно што је требало да се деси деведесете године — нови европски безбедносни поредак који ће укључити Русију. Онда не бисмо имали шта да размишљамо о томе да ли нешто шкрипи у НАТО-у или не.
„НАТО не треба да постоји у овом облику и природно је да шкрипи и он се одржава на вештачким плућима, искључиво захваљујући јастребовима у Вашингтону“, каже Павић. По његовој оцени, НАТО је опасан само из једног разлога — довољно је јак да направи провокацију која може да изазове тензије у неком делу Европе, што би се проширило на цео континент.
Ту му, како каже, не требају стотине хиљада војника. Довољна је једна специјална јединица да створи нестабилност и имате разлог за повећање војних буџета, нове линије раздвајања у Европи, напомиње Павић.
