Русију је први пут посетила још у детињству.
„Бавила сам се уметничком гимнастиком и посетио нас је тренер из Волгограда. Тада нисам знала ни реч на руском, али језик спорта је свима јасан. Када сам имала 10 година први пут сам дошла у Москву на такмичење и све ми се много допало! Русију само одувек сматрала земљом одакле потичу најбољи гимнастичари“, искрена је Манон.
Са 18 година, Манон је престала да се бави гимнастиком, а у Русију је овог пута дошла преко једногодишњег програма студентске размене.
„Нисам желела да идем у Америку, нисам хтела да учим енглески. И помислила сам, а зашто не Русија? Свиђа ми се руски језик. Али, као учесници програма ми нисмо могли да бирамо град, већ само земљу, па су мене тако неочекивано послали у Владивосток. Живела сам са руском породицом, па сам тако и језик научила захваљујући њима. У Владивостоку мало људи говори енглески или француски, па сам морала да се прилагођавам.“
„Први утисак је био прилично шокантан јер нисам навикла на лоше путеве и мале станове. Али, људи, породица са којом сам живела били су дивни, тако драги. Било ми је добро, много сам путовала — посетила сам и Кину и Бајкал“, прича Манон.
У Владивостоку је млада Белгијанка први пут пробала руска јела. Највише јој се допала „харинга у бунди“ (хладно предјело од харинге са ренданом цвеклом, јајима, куваним кромпиром, луком и шаргарепом) као и домаће питице.
„Много сам се угојила јер сам много јела. У Владивостоку је била у породици једна бака која ми је стално нудила веома укусну храну. Сада, када живим у Москви, ретко једем домаћу храну, а и мало је ресторана са националним руским јелима“, каже Манон.
После Владивостока, Манон се вратила у Белгију, али се тамо није дуго задржала. Поново је кренула у Русију, овог пута опет преко једногодишњег програма размене како би усавршила новинарство на Московском државном универзитету Ломоносов. То је био начин и да започне своје стажирање у редакцији француског листа, са седиштем у руској престоници. Од онда Манон живи у Москви и не жали због своје одлуке.
„То је интересантно искуство. Мислим да овде имам више могућности него у Белгији. Тек сам завршила студије, а код нас је јако тешко наћи посао. Породица је подржала моју одлуку. Они су навикли на моје честе одласке у Русију. Мојим најближим је важно да сам ја срећна. Истина, неки белгијски пријатељи не схватају моју одлуку, али они виде да ја овде живим. Неки су чак временом постали заинтересовани, па су дошли у госте да виде Москву“, објашњава Манон.
Младу Белгијанку је могуће срести на шеталишту на обали реке Москве или у Парку културе.
„Москва се много променила у последње време, сада има много нових места где је пријатно за одмор, где се може попити кафа, има много нових малих ресторана и барова. Ипак, интересантно је да ја немам осећај да је Москва огроман град, јер живим у центру и све ми је близу. Викендом са пријатељима одлазим на бројне изложбе и на разна дешавања, радо возимо бицикл и идемо на излете“, говори Манон.
Током свог боравка у Русији, наша саговорница је проникла у особености руске културе, а посебно је заволела руски филм.
„Мислим да су белгијски и руски филмови слични. У њима се често говори о друштвеним темама, показују се тешки животни услови, али истовремено су главни ликови добри и душевни људи. Руски филмови су јако лепи, али се за њих нажалост мало зна. Тешко је наћи преведене филмове са титловима“, говори она.
Иако су филмови слични, Манон подвлачи разлику у менталитету Белгијанаца и Руса. У прво време је било тешко разумети и прихватити да Руси не воле баш да се осмехују.
„На улици и у продавницама људи се не осмехују. Дешава се да будем лоше расположена и тада ми је помало непријатно што су око мене људи натмурени. Али, онда сам схватила да је важно једноставно упознати се са људима. На пример, после треће куповине у малој локалној продавници хране, продавци већ почињу да ти се обраћају, да те поздрављају, осмехују, питају како си“, говори Манон.
„Главни стереотип о Русији је тај да је овде увек хладно и да Руси стално пију вотку. То наравно није тачно. Али овај део о осмесима јесте. Иако се на пример у Америци сви осмехују, то није искрено. У Русији је једноставно потребно да се човек мало ближе упозна са људима и онда је све лакше. Осим тога, пријатељство са Русима је вечно“, напомиње она.
Разлика у менталитету се може уочити и на романтичним састанцима. За Манон је било тешко да прихвати да у Русији младићи увек плаћају рачун девојкама у ресторанима.
„Односи између мушкараца и жена у Русији су другачији него у Европи. Ја волим своју независност, а то плаши руске младиће“, каже она.
„Не могу да дозволим да младић плаћа три пута заредом мој рачун у ресторану, чак сам се и расправљала због тога. Рекло би се да је то ситница, али није, јер то је важно и за тог момка и за мене. Жене у Русији су другачије, оне се дотерују, сваки дан се лепо одевају. За Европљанке је то помало чудно, али не кажем да је то лоше.“
„Имам доста руских другарица, оне утичу на мене и мислим да се зато овде чешће дотерујем, него што бих то радила у Белгији“, каже Манон на крају не кријући осмех.
