Иако је из Министарства просвете најављено да ће информатика бити обавезан предмет од 5. до 8. разреда, Национални просветни савет је пре неколико дана одбио тај предлог. Шта се крије иза ове одлуке, да ли је то само техничка и организациона немогућност просветног система или резултат непостојања озбиљне стратегије када је у питању описмењивање нације, јер информатика није ништа друго осим писма 21. века?!
Има и једног и другог.
У комшилуку, који је макар декларативно „напреднији“, ситуација је слична. Хрватска је вероватно једна од ретких, ако не и једина земља у Европској унији у којој информатика није обавезан предмет у основној школи. Објашњења министарства су готово идентична као код нас: као прво, нема новца. За информатику нема ни простора у распореду, јер деца су са постојећим предметима најоптерећенији ђаци у Европској унији.
Зоран Станојевић, новинар РТС-а и колумниста у недељнику „Време“, аутор рубрике „Навигатор“, апсолутно је за информатику као обавезан предмет. „Она је буквално као страни језик, да не кажем математика“, каже Станојевић за Спутњик.
„Пре било чега другог, она је питање комуницирања међу људима, али и питање употребе свакодневних ствари које ће све више захтевати минимално програмирање. Не програмирање оних који пишу Виндоус, већ једноставних програма које ћемо сами осмишљавати, као рецепте за кување. Ово је као да бисмо пре сто година поставили питање да ли домаћица треба да кува по рецепту или из главе. То је програмирање у том смислу, да бисмо научили да употребљавамо оно што користимо свакодневно, да га прилагодимо себи. Да подесимо телефон, да користимо његове услуге, морамо да се разумемо у информатику“, каже Станојевић.
Недостатак кадрова је такође један од проблема који одговара заговорницима информатике као необавезног предмета, а последњих година стручност и ентузијазам недостају и код наставног особља традиционалних предмета. Иако се стиче утисак да за мале просветне плате раде углавном они који немају бољу опцију, саговорник Спутњика сматра да би, управо због своје природе, информатика могла да заинтригира наставнике. „Јасно је да држава нема било какву стратегију, али верујем да би наставници већ током августа могли да припреме план наставе, сигуран сам да би се сами пријавили они који хоће то да ураде“, каже Станојевић.
„Волео бих да видим анкету, колико деце долази у школу са компјутером у џепу. То су озбиљни компјутери, бољи од оних које школа има. Не требају нам рачунарске учионице, то је превазиђено. Деци су потребне апликације којима ће се повезивати и апликације из којих ће да уче. Дакле, неко треба да седне и те апликације направи и понуди деци. И други наставници такође треба да праве апликације за своје предмете преко којих ће деца моћи да уче, а она углавном на тај начин желе да уче“, предлаже Зоран Станојевић.
Генерације које памте информатику у школама у Србији углавном се сећају под конац поређаних рачунара, мириса „новог“, али и исписивања низова бројева у свеску. Били су то сати бескрајног понављања, а информатика је служила као час на коме се одмара, пишу домаћи задаци из других предмета.
Станојевић сматра да нам овај начин предавања и скупи кабинети и лабораторије уопште нису потребни. Ниједна од тих учионица не може да траје дуже од три или пет година, многи мисле да је пет година стара учионица информатике нова, зато што је табла стара 20 година још увек нова, каже Станојевић.
„Потребна су минимална средства за програм информатике, да се наставницима плаћа додатних, рецимо 10 хиљада динара, па да видимо ко ће се пријавити и рећи — Ја ћу то да научим, ја ћу то да предајем. У школама у свету постоје управо такви пројекти и наставници по свом афинитету спремају пројекте. Ствар није зацементирана, не каже се, то могу да раде само наставници информатике, чак и ако су потпуно неспособни, а има наставника српског који би то фантастично урадили“, каже аутор „Навигатора“.
У школама у Србији информатика је, нажалост, као и грађанско васпитање или веронаука, предмет за пумпање оцена, подизање просека. Станојевић сматра да овај предмет уопште не би требало да се оцењује, да је то потпуно бесмислено.
„Треба јасно поставити шта свако дете мора да научи, и нема изласка из разреда док не научи. Они који се покажу талентованијим прелазе на боље програме, али као што сви морају да изађу из школе писмени и да знају таблицу множења, тако сви морају да буду информатички писмени. Оцене су непотребне, боље је да та настава буде врло практична, да спрема децу за свет у коме живе“, закључује саговорник Спутњика.
На Старом континету најдаље са информатичким технологијама отишла је Естонија, па зато и не чуди одлука њиховог министарства од 2013. године да од првог разреда основне школе деца имају обавезну информатику која подразумева програмирање, кодирање, израду апликација, а не савладавање основних операција и коришћења рачунара.
У технолошки најразвијенијој земљи света, Јапану, у већини средњих школа нема рачунара, па чак ни у престижној Авио-академији. Подразумева се да су деца до гимназије основе информатике савладала, а рачунаре, како рече саговорник Спутњика, имају у џепу.
Третман информатике у школском систему, нажалост, само је део мозаика наше стварности. Напредак ИТ сектора, приметан готово на дневном нивоу, наш систем, јасно је, не може да испрати. Контролу и ревизију уџбеника било би готово немогуће спровести у дело у условима преспоре администрације. Вероватно се у томе крије главни разлог што информатика школске 2016/17. године неће бити обавезан предмет у Србији.
Последице ћемо осећати много касније, али се нећемо, као и увек до сада, освртати на узроке нити на доносиоце одлука. Имаћемо нове теме у којима каскамо за светом. А оправдања ћемо, као увек, најлакше проналазити.
Недавно је објављена вест да радници „Гугла“ своју децу шаљу у школе без рачунара. Био је то још један аргумент заговорника тезе да нам обавезна информатика није потребна. У праву су, деци која су „одрасла на технологији“ често мањка способност ширег размишљања и решавања проблема. Наша деца, на срећу, таквих проблема немају, сигурно не зато што им информатика није обавезан предмет.
