Побољшање односа Анкаре са Русијом и Израелом везано је за жељу Турске да заустави ширење иранске хегемоније на Блиском истоку, сматра експерт за енергетику и регионалну геополитику Мајкл Танчум.
Након закључења споразума о нуклеарном програму, Техеран је изашао из међународне изолације и ослободио се санкција, примећује аналитичар.
Сада је циљ Ирана — преузети статус регионалног лидера од сунитске Саудијске Арабије за рачун наглог повећања извоза нафте и гаса.
„Помирење са Русијом је део велике стратегије Турске, а подразумева успостављање сарадње са Израелом и побољшање стратешких веза са Саудијском Арабијом и Катаром“, додао је саговорник магазина.
У вези с тим, наставља аналитичар, постаје актуелан „Турски ток“ — пројекат који је био обустављен након инцидента са обарањем руског авиона Су-24. Питање је да ли ће помирење Москве и Анкаре бити довољан разлог за повратак стратешког партнерства из 2014/2015. године, када је Русија прекинула рад на изградњи „Јужног тока“ и почела активно да разговара о изградњи гасовода преко Црног мора са турске стране. Осим тога, од односа између две земље зависи судбина прве турске нуклеарне станице коју гради Русија и статус Москве на глобално м тржишту.
„Русија мора да заврши изградњу електране ’Акују‘ како би показала спремност да заштити свој удео на глобалном тржишту од пораста конкуренције из Кине“, наводи се у чланку.
Уосталом, будућност „Турског тока“ остаје замагљена чак и у случају промене политичке климе у односима Москве и Анкаре. Врло је вероватно да Русија нема велика очекивања према овом пројекту — планирано је да изградња гасовода отвори Москви већи приступ европском тржишту, али сада изгледа да ће једино Турска добити гас „Јужним током“, а сама она покушава да смањи своју зависност од природног гаса из Русије.
Главни конкурент Русије за турско тржиште може постати Израел који жели да повећа свој регионални статус кроз извоз гаса.
