Журављов напомиње да би дијалог требало да буде равноправан, али то никоме у НАТО-у не пада на памет.
„Алијанса се понаша као васпитачица у обданишту, а Русија је за њу као неваспитано дете, које треба строго васпитавати“, примећује руски експерт уз оцену да НАТО и даље остаје рудимент Хладног рата.
Коментаришући изјаву Ангеле Меркел да би принцип „обуздавања и дијалога“ требало да буде основа стратегије НАТО-а према Русији, Журављов каже да се у ствари ради о стратегији „штапа и шаргарепе“.
„То је веома стари модел, према којем се Русији нуди шаргарепа када је потребна Западу за решавање одређених проблема, то јест нешто попут савезништва. У свим осталим случајевима Запад Русији нуди штап, то јест поставља услове и тражи нешто. Док постоји тај западни приступ: ’Ми имамо став, а Русија мора да се му прилагоди‘, тај модел биће на снази“, уверен је руски стручњак.
Према логици Запада, додаје Журављов, Русија је „страшна, она априори жели да нападне све европске земље, али би ипак требало да сарађујемо са њом, јер без Москве не можемо да решимо блискоисточне проблеме, као и проблеме Средњег истока“.
Михаил Чернов, војни аналитичар и члан заједнице пограничне сарадње, сматра да самит Алијансе, као и Савет Русија-НАТО неће озбиљно утицати на међусобне односе.
„То ће бити само разговор о свакодневним питањима. Након што су односи пре неколико година били прекинути, сада Русија и Алијанса на неки начин обнављају дијалог, али не би требало прецењивати значај тих састанака. Као што видимо, Министарство иностраних послова, као и Министарство одбране Русије веома одмерено коментаришу тај самит или га не коментаришу уопште. То значи да Русија не очекује да чује нешто ново“, објашњава Чернов.
Он додаје да би ипак требало на неки начин учествовати у раду самита, како би се ситуација у Алијанси упознала „изнутра“.
„За сам НАТО тај самит је изузетно важан, јер земље Источне Европе све више зависе од САД у политичком и војном смислу, а истовремено све више зависе од старијих чланица ЕУ када је реч о економији. Стога, источноевропске земље имају о чему да размисле“, сматра Чернов.
Татјана Пархалина, шеф Центра за изучавање проблема европске безбедности при Руској академији наука, указује на чињеницу да је Русија имала бојазни поводом планова НАТО-а у вези са пријемом Грузије у чланство, али да се сада зна да та земља неће добити тај статус.
Она подсећа и да смо сведоци тежње ка даљем ширењу НАТО-а, како је и било најављено после самита НАТО-а у Велсу 2014. године. Такође, формиране су четири бригаде са по 1.000 људи мултинационалних снага, у Румунији су постављени елементи глобалног система ПРО, а ради се и на постављању таквих елемената у Пољској.
„Све то Русија сматра нарушавањем Уговора о ракетама средњег и кратког домета. Такође у Русији се већ говори о напуштању тог важног међународног уговора, а до свега тога долази у контексту заоштравања односа Русије и Запада“, наводи Пархалина.
Она, међутим, додаје да постоје и неке заједничке тачке и заједнички ризици који би могли ујединити НАТО и Русију, пре свега изазови у вези са међународним тероризмом. Затим, то су контрола трке наоружања у космосу и спречавање ширења оружја за масовно уништење. Осим тога, ту су и борба против пирата у светским водама и борба против трговине дрогом и људима.
„И Русији и НАТО-у веома је потребан систем контроле у сфери конвенционалног наоружања, као и нове мере поверења како би се смањио ризик од случајних оружаних сукоба у ваздуху или на мору. Требало би са парадигме обуздавања прећи на парадигму смањивања тензија“, закључује Пархалина.
