Када је, пре нешто мање од десет година, објавила књигу под необичним називом „Богородичина џамија у Паризу“, оптужили су је за ксенофобију, нетолерантност, антиисламско опредељење… Данас, кад смо сведоци најстрашнијих терористичких напада у Паризу, Бриселу, Ници — називају је пророком јер је, много пре Мишела Уелбека, најавла шта чека хришћанску Европу, а Француску посебно.
Истини за вољу, Богородичина црква у Паризу није постала џамија, али још није ни 2048. година. Ta 2048. је у поднаслову књиге као алузија на Орвелову 84. Јелена Чудинова истиче да алузија није случајна — као што је двадесети век био век борбе против „пошасти“ комунизма, тако ће двадесет први бити век борбе против исламског фундаментализма.
Овај антиутопијски роман слика живот хришћана у Француској 2048. године. У том тренутку Париз су освојиле вехабије, жене морају да носе хиџаб, а Богородичина црква је постала — џамија. Правила нових властодржаца су строга и непослушност се кажњава средњовековним казнама, међу којима је и каменовање. Иако се мрачне слике будућности које описује у свом антиутопијском роману полако остварују, а оно што је у време објављивања романа изгледало као хипербола више није тако изненађујуће, Чудинова каже да се не сматра пророком.
„Само сам сакупила материјал који је свима пред очима и који, мислила сам, сви виде. Али, изгледа да нису видели чињенице, па су ти догађаји за њих изненађење“, каже Јелена Чудинова.
А чињенице, како их она види, најављују пропаст Запада, који је почео још крајем прошлог века бомбардовањем Југославије чију историју Запад или није знао или га није занимала.
Један од главних јунака књиге је Србин са Косова и Метохије кога је, не случајно, назвала Слободаном. Он не може да опрости Европи што је помогла уништавање његове земље.
Не знајући ништа о пет векова под Турцима, о херојском отпору фашизму, Запад је, пише Чудинова, изазвао рат у Босни, а онда натерао Милошевића да „на своје седе власи прими срамоту Дејтонског споразума“ и тамо довео своје миротворце да добро пазе „да Срби никако не дигну главу“. Кад му ни то није било довољно, под својим скутима је однеговао ОВК, помогао Албанцима да етнички очисте Косово и Метохију, бомбама уништио храмове старе неколико векова…
Списатељица у својој књизи не штеди ни Јељцинову Русију „која је била уморна од сталног супротстављања Западу“, па јој се учинило да је Милошевић та шапа коју треба дозволити Западу да одгризе, како би се добио мир. Али то је била погрешна рачуница. На Косову је заиста завладао мир — кад је последњи Србин отуда протеран и последњи православни храм сравњен са земљом. Приштина је постала центар нарко-трговине одакле се зло ширило на све стране… Будућност је, по Чудиновој, страшна, Београд постаје центар „Велике Албаније“, а оно мало Срба што је остало, њих око 300 хиљада, сели се у Русију и оснива тамо свој нови Београд. Тиме Русија решава и свој проблем — ненасељеност огромне територије. А ислам се шири све даље и даље, осваја Европу…
„Србија је најистуренија тачка православља и природан је руски интерес за њу. Као што је природно што готово сваки човек у мојој земљи осећа кривицу што Русија није заштитила своју православну браћу од бомбардовања. Као грађанин своје земље и ја осећам ту кривицу“, каже Чудинова, објашњавајући тако значајну улогу Срба и Србије у својој књизи.
А Париз? Он је 2048. већ главни град државе Еврабије, најјаче исламске земље на свету, у којој се говори арапски, пише арапским писмом и живи по правилима исламске религије. Хришћани су сатерани у гето, одакле постоје само два излаза: или примити ислам или умрети. Малобројни покрет отпора не успева да се избори са новим владарима света и хришћанство поново одлази у катакомбе… Исламске власти одлучују да једном заувек униште гета…
Рецепт за борбу против ширења ислама није рат, тврди Чудинова, већ — мисионарство. Православне цркве се морају занимати мисионарством, католицизам је претрпео крах после Другог Ватикана, протестантизам се не може сматрати хришћанством.
А ни секуларност, каже она, не може дуго да постоји, раније или касније, ако нема праве вере — долази лажна. Свето место не остаје дуго празно.
„И комунизам је био нека врста изврнуте религије. Просто, човеку није својствено да не верује ни у шта — кад је све могуће, кад је све дозвољено, човек најпре ужива, а онда, као дете, уморан од сведозвољености, има потребу да му неко каже шта се може а шта је забрањено. Сваком човеку је потребан систем вредности зато што је уморан од безверја“…
Роман Јелене Чудинове који је код нас објавила „Русика“ крши све принципе политичке коректности, и зато је кад се појавио изазвао буру негодовања. Француски превод, иако наручен, дуго није могао бити објављен. Требало је да се догоди читав низ терористичких напада по Европи, па да се људи озбиљније замисле над оним на шта је она упозоравала. Данас у Француској излази најмање једна књига годишње која се бави том проблематиком, а Мишел Уелбек је постао херој и пророк који је „први“ најавио несрећу која се надвила над његову земљу.
Чудинова каже да јој не смета што су му читаоци и критичари дали то, прво, место. Мрачне слике европске будућности које она гради хиперболишући и доводећи ситуацију готово до гротеске имају за циљ да укажу на проблем и да упозоре. Било би добро да 2048. неко може да каже да она — није била у праву.
