Када се родио Клаудио Виејра ди Оливејра, лекари су рекли родитељима да њихов син неће дуго живети. Живот је ипак хтео другачије.
Клаудио је испричао за Спутњик да је свесно почео да се бори против свог проблема када му је било седам година, односно када је престао да пузи и почео да хода на коленима. Затим је замолио мајку да га научи да чита и пише.
„Постепено сам научио да одржавам равнотежу и од како сам почео да се крећем на коленима, победе су се низале у мом животу. Почео сам да идем у школу, молио сам маму да ме води. У почетку сам нешто нечитко писао док нисам научио да држим оловку устима. Права победа је била то када сам научио да пишем“, каже Клаудио.
Без обзира на ограничења, Клаудио је наставио да се школује, остављајући своје пријатеља „без текста“. Пошто је завршио средњу школу, уписао је факултет и због тога се преселио 258 км далеко од куће.
„Срео сам много добрих људи. Завршио сам финансије и књиговодство, уз информатику и стране језике. Сада радим као секретар Синдиката“, каже он.
Без обзира на све проблеме који су изазвани болешћу, Клаудо каже да су се породица и пријатељи увек према њему односили као према нормалном човеку и да му је та подршка много помогла.
„Ако у породици нема подршке, онда нема напретка. Она је један од главних ослонаца у нашим животима. Све тешкоће човек може да превазиђе само уз праву подршку породице“, сматра Клаудио.
Једног дана је Клаудио добио писмо од издавачке куће „Бела“, у којем му је било предложено да напише аутобиографију. Он је предлог прихватио са великим задовољством.
„Та прича може да помогне многим људима да превазиђу сами себе. Чуо сам да су многи људи после читања моје књиге, променили свој живот. Моја животна прича је помогла онима који су претходно имали проблем са депресијом“, додаје.
Клаудио је за Спутњик рекао и да су га прошле године позвали научници из врхунских медицинских центара САД и Велике Британије. Они су га прегледали и предложили читав низ врло озбиљних операција, како би му исправили положај главе и кичме. Клаудио је ипак овај предлог одбио.
„Не желим такву операцију и не желим ишта да променим. Имам већ 40 година, родио сам се са овим проблемом и значи да ми је то било суђено. Не би требало мењати одлуке природе, може бити лошије. Наука греши и ја јој не верујем много. Срећан сам и испуњен. Шта бих још могао пожелети“, пита се Клаудио.
