Партијске конвенције, на којима се формално бирају председнички кандидати, јединствени су догађаји америчке политичке традиције, који дефинишу опредељења америчких бирача већ скоро 200 година.
Амерички устав не познаје институцију партијског система, чији су саставни делови конвенције. „Очеви оснивачи“ САД на политичке партије нису гледали благонаклоно, чак су према њима показивали отворено непријатељство, сматрајући их за кочницу демократије. Ипак, политичке партије, Демократска и Републиканска, настале су спонтано, током дуготрајних политичких борби разних фракција и група.
Конвенције, испрва замишљене као средство непосредне демократије, уз помоћ којих се грађанима омогућава да непосредније одлучују о председничком кандидату, на крају су се претвориле у шоу-програме на којима партијски делегати само формално потврђују оно што су партијски шефови одлучили на састанцима далеко од очију јавности.
Тако је, у принципу, увек — кандидати су унапред изабрани, а на конвенцијама се смењују говорници из света политике и шоу-бизниса, филмске звезде и певачи. Међутим није увек тако. Дешава се да се конвенције постану ноћне море за своје организаторе.
Генерал против политичара
Тако је било 1952. године, када је већина републиканских партијских шефова за председничког кандидата желела да номинује искусног политичара из Охаја, сенатора Роберта Тафта, вођу конзервативног страначког крила.
На примарним изборима Тафт је освојио 2,8 милиона гласова, а његов противкандидат, генерал Двајт Ајзенхауер освојио је 2 милиона. Међутим, у три четвртине држава примарни избори нису одржани, већ су делегати изабрани на посебним државним конвенцијама. Делегате су контролисали гувернери и та контрола омогућавала им је да преговарају о избору председничког кандидата.
Два моћна гувернера, Томас Дјуи, гувернер државе Њујорк, и Ерл Ворен, гувернер Калифорније, подржавали су Ајзенхауера. И Ајзенхауер је постао председнички кандидат и председник у два мандата.
Најгора конвенција
Демократску конвенцију из 1972. године многи историчари и политички аналитичари називају најгором председничком конвенцијом у америчкој историји. Сенатор Џорџ Макгаверн био је веома непопуларан међу партијским моћницима.
Макгавернова коалиција, која је окупила антиратне активисте (било је то време рата у Вијетнаму), феминисткиње и активисте за грађанска права украла је председничку номинацију од страначких шефова и синдикалних вођа, који су деценијама управљали Демократском странком.
Када су Макгавернови делегати стигли у Мајами, где се конвенција одржавала, схватили су да су се шефови окупили у јединствени блок „АБМ“ — „Anybody But McGovern„ („Било ко осим Макгаверна“).
Уместо да покаже јединство и снагу, конвенција је показала дубоку подељеност унутар Демократске странке. Шефови су покушали да блокирају Макгавернову фракцију процедуралним питањима, а најжешћи сукоб избио је између, Џесија Џексона, тада младог наследника Мартина Лутера Кинга, и Ричарда Дејлија, моћног градоначелника Чикага.
Осим тога, Макгавернова фракција је морала да направи неколико озбиљних компромиса који су се одразили и на саму председничку кампању. Идеалистички реформатор Макгаверн био је принуђен да игра макијавелистичку политичку игру.
Прво су његови делегати морали да гласају против пропорционалног система за избор делегата на конвенцијама, за шта су се претходно свесрдно залагали, а на крају и да окрене леђа феминистичком покрету, који га је безрезервно подржавао.
Макгаверновим мукама није дошао крај ни после конвенције. Његова председничка кампања претворила се у хаос када је морао да се одрекне свог избора за потпредседника, сенатора Томаса Иглтона, који је у биографији прећутао да је био лечен од депресије електрошоковима.
Како је губитник постао победник
Четири године касније и републиканци су доживели свој Мајами. Тадашњи председник Џералд Форд и Роналд Реган нису бирали средства којима су се борили на примарним изборима.
На конвенцију у Канзас Ситију Реган је ушао одмах иза Форда и отпочео борбу за номинацију, постављајући процедуралне препреке свом противнику. Борба између Форда и Регана у медијима је представљена као „борба за душу Републиканске партије“ — Форда је подржавао крупни бизнис, док је Реган имао подршку тврдокорних републиканских идеолога.
Ипак, Џералд Форд је био председник и то је одлучило да се председничка номинација додели њему. Међутим, Реганов импровизовани говор био је толико набијен емоцијама и толико харизматичан да је један коментатор написао да је на конвенцији за председничког кандидата изабран погрешан човек.
Ипак, Реганови напори су се исплатили и четири године касније изабран је за председника САД.
Огорчени губитник
За разлику од Регана, који је и у поразу умео да буде велики, сенатор Едвард Кенеди, брат покојног председника Џона Кенедија, није умео да истрпи пораз. И он је, као и Реган, упутио изазов једном непопуларном председнику из сопствених страначких редова.
На конвенцији Демократске странке 1980. године, Кенеди је покушао да убеди делегате да председничку номинацију доделе њему, а не актуелном председнику Џимију Картеру. Кенеди је, исто као и Реган четири године раније, одржао надахнут говор, који ће у историји Демократске странке остати упамћен под називом „Једрити против ветра“.
Међутим, говор је био недовољан да промени мишљење делегата. Картер је поново номинован за кандидата. Последње вечери конвенције, председник Картер и његови сарадници очајнички су тражили Кенедија како би од њега добили подршку.
У тренутку када су се Картер и његов потпредседник Волтер Мондејл попели на бину, Кенедија нико није могао да пронађе. Он се коначно појавио, али уместо да се попне на бину, стане поред председника и бирачима покаже партијско јединство, он се бесциљно и увређено мотао у подножју бине.
На крају, председавајући Сената Тип О‘Нил практично је приморао Кенедија да се рукује са Картером, после мучног ишчекивања које је посматрачима изгледало као вечност.
Картеру, који је ионако имао доста проблема, није била потребна слика страначког нејединства. Међутим, добио ју је и то је био један од разлога због којих је изгубио изборе од Роналда Регана.
Кливленд и Филаделфија
Иако су понеки, нарочито републиканци, прижељкивали конвенцију у стилу горе описаних, то се није догодило. Доналд Трамп и формално је изабран за републиканског председничког кандидата на конвенцији у Кливленду.
Отпор у виду покрета „Никада Трамп“ сломљен је пред почетак конвенције. Оно што је била могућност је да сенатор Тед Круз одржи говор у регановском стилу, који би га квалификовао за могућег кандидата за четири године. Међутим, Тед Круз није Роналд Реган.
Код демократа ствари су чистије. Берни Сандерс умирен је укључивањем неких кључних тачака његовог програма у политичку платформу Хилари Клинтон, тако да ни у Филаделфији не могу да се очекују изненађења.
Шоу се наставља и следи изборна кампања када ће Хилари Клинтон и Доналд Трамп одмерити своје снаге у новембру.
