Идемо на Марс!

Пројекат Међународне свемирске станице (МСС), која представља партнерство Русије, САД, ЕУ, Јапана и Канаде, планиран је да се оконча 2024. године када ће летелица бити оборена у море.

Изградња МСС почела је 1998. године, када је лансиран руски модул „Зарја“. Њен последњи већи део, „Модул алфа магнетски спектометар“, донет је у мају 2011. године на америчком спејс-шатлу Ендевор коме је то била 25. и последња мисија.

У марту прошле године директор „Роскосмоса“ Игор Комаров потврдио је да ће МСС наставити своја научна истраживања до 2024. године и открио је да САД и Русија воде разговоре о наследнику тог међународног пројекта.

„’Роскосмос‘ и НАСА ће радити на пројекту будуће орбиталне станице“, изјавио је Комаров.

„То ће бити отворени пројекат и у њему неће учествовати само тренутни учесници МСС. Пројекат ће бити отворен за све заинтересоване да се придруже“, пренеле су руске „Вести“ изјаву Комарова.

Администратор НАСА Чарлс Болден рекао је да би земље могле да сарађују на мисији путовања на Марс.

„Правац наше сарадње је Марс. Разматрамо како најбоље да употребимо ресурсе, финансије, одредимо временске оквире и како да координишемо наше напоре тако да се активности не дуплирају“, изјавио је Болден.

Неколико ровера и орбитера тренутно проучавају Марс. Последњи је „Егзо Марс“, заједничка мисија „Роскосмоса“ и Европске свемирске агенције, који је лансиран са космодрома Бајконур у марту 2016. године. Међутим, људска мисија планирана је да крене најраније тридесетих година овог века.

У јулу 2015. године Вилијам Герштенмајер, помоћник администратора за људска истраживања и операције НАСА, изјавио је да политичке несугласице између Вашингтона и Москве не би требало да утичу на програме истраживања свемира.

„Ми веома зависимо једни од других“ у пројекту МСС и мисије контролних центара у Москви и Хјустону се налазе у свакодневном контакту, додао је Герштенмајер.

У уторак је Анатолиј Зак, аутор портала „Russian Space Web “, представио неколико опција које се разматрају у чланку за „Популар механикс“.

Зак је открио да америчке свемирске компаније, као што су „Боинг“ и „Локхид Мартин“, раде са руским колегама из свемирске индустрије „РСЦ Енергија" и „ГКНПТ Хруничев“ на осмишљавању стратегије мисије.

Неколико стратегија које се разматрају претпостављају стварање међународних „станишта“ у цислунарном простору у близини Месеца.

Те базе „могле би да послуже као платформа за истраживање нашег природног сателита и одскочна даска за мисије на астероиде, па чак и на Марс“, написао је Зак.

​„Чини се да две стране схватају зашто су потребне једна другој и како да заједно уклапају делове. Са своје стране Руси су усавршили развој и операцију свемирских модула у којима може да борави посада и обезбеди погон за неколико година. Испоставило се да је управо то оно што може да употреби САД. Такво станиште могло би проширити запремину погодну за становање за посаду ’Ориона‘ ван скученог једнособног одељка командног модула брода, проширујући могућности за мисије.“

На конференцији за истраживање и развој МСС у Сан Дијегу прошле недеље, Вилијам Герштенмајер из НАСА потврдио је Заку да се мисије у близини Месеца разматрају као ослонац за будуће мисије са људском посадом на Марс.

„Немојте да је сматрате свемирском станицом око Месеца. Гледајте на њу као на почетак Марсовог транзитног система“, истакао је Герштенмајер.

НАСА планира да лансира свемирски брод „Орион“ двадесетих година 21. века када ће астронаути кренути у истраживање астероида. НАСА се нада да ће Марс људима бити достижан тридесетих година овог века.

На МСС се врше истраживања како би се схватило како да се заштити људско тело на дужи период у свемиру, што ће бити потребно за мисију на Марс.

У марту 2016. године амерички астронаут Скот Кели и руски космонаут Михаил Корнијенко слетели су у Казахстан након што су провели рекордних 340 дана у свемиру на МСС.

Једно посебно истраживање пројекта током „Једногодишње мисије“ испитивало је промене до којих долази када се телесне течности крећу кроз тело у бестежинском стању, што може да изазове притисак на главу, слично ономе што доживљава особа када стоји на глави.