Жупанијски суд у Загребу је у целости поништио пресуду хрватском кардиналу из Другог светског рата Алојзију Степинцу. Ревизија поступка Степинцу, који је иначе кључни камен спотицања у односима СПЦ и Католичке цркве у Хрватској, али и између Србије и Хрватске, спроводи се на основу одредбе Закона о кривичном поступку из 2009. године, који прописује да особе које су судови бивше Југославије осудили за време комунистичке владавине за политичка и политички мотивисана кривична дела могу ревизијом затражити поништење осуђујуће одлуке. Рочиште је било затворено за јавност, а захтев за ревизију поднео је Степинчев нећак.
О порукама које шаље таква одлука Жупанијског суда у Загребу разговарали смо са Вељком Ђурићем Мишином, историчаром и директором Музеја жртава геноцида.
Да ли је за вас та одлука загребачког суда очекивана?
— Наравно да је очекивана, и немојмо ми Срби и цела Србија да се бавимо Алојзијем Степинцем на погрешан начин. Држава Хрватска има право да се бави својим становницима и својом прошлошћу на начин како она сматра да треба. Међутим, ми као Срби, део бивше Југославије, имамо морално право да се бавимо њиме за период од 1930. до 1945 године. Нас Србе пре свега треба да занимају његова политика, делатност и његов рад током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској. То што се данас у Загребу у суду доноси пресуда која поништава његов судски процес — то је њихово право. Наше је право да доказујемо да је Алојзије Степинац део, како се то данас каже, удруженог злочиначког подухвата против српског, јеврејског народа, као и против Рома у НДХ. Да бисмо то доказали морамо да од наше државе затражимо отварање наших архива, односно, да се отвори документација и онај део грађе који се још увек чува. Нас не занима његов однос према комунистичкој Југославији — нас занима његова улога у НДХ против српског народа.
Да подсетимо, Степинац је 1946. године осуђен на 16 година затвора и присилног рада и петогодишњи губитак политичких и грађанских права због сарадње са италијанским и немачким окупатором и усташким режимом, за присилно покатоличавање Срба и непријатељску пропаганду. Међутим, Сабор Хрватске је почетком 1992. године донео „Декларацију о осуди политичког процеса и пресуде кардиналу др. Алојзију Степинцу“ и ово је заправо само логични завршетак иницијативе која је тада покренута.
Да ли се, дакле, са становишта сазнања којима располажу историчари, Степинац може сматрати жртвом комунистичког прогона, како то покушавају да прикажу у Хрватској?
— Понављам, нас Србе не занима његов однос према комунистичкој Југославији, нас занима његов однос према покрштавању Срба у НДХ и његов однос према НДХ. За нас је то кључно. Ми инсистирамо на томе у току разговора са Римокатоличком црквом из Хрватске у Ватикану. Дакле у светлу овога ми немамо разлога да коментаришемо данашње поништење пресуде из 1946. године, јер у тој пресуди нема доказа о његовој сарадњи са усташким системом.
Да ли је случајно што се то дешава готово истовремено са првом седницом заједничке комисије СПЦ и Католичке цркве о Степинцу?
— То је америчко-хрватски и НАТО напад на Српску православну цркву да прихвате и да се приклоне њиховим одлукама, јер СПЦ једноставно не одступа од својих одлука о Степинцу. Ми смо наравно за разговоре са њима, не споримо да о томе треба да се разговара… Оспоравамо неке хрватске аргументе, нудимо наше чињенице… Али ово се може посматрати као део притиска са стране, не смо Загреба, него њихових ментора. Не заборавимо да је садашња председница Хрватске бивша секретарка генералног секретара НАТО-а. То су чињенице и треба добро да се размисли пре него што било шта кажемо јер имамо вишеструког непријатеља испред себе за кога можемо да наслутимо шта ће радити. Нажалост, наша страна није још спремна на такву врсту борбе.
