То је знак да се Турска враћа у време пре владавине Партије правде и развоја, предвођене Реџепом Тајипом Ердоганом, која је иначе важила за партију попут демохришћанских странака у Европи, која се залагала за либералне тржишне реформе и приступ Турске у Европску Унију.
Не треба заборавити да је Турска након државног преврата 1980. године изрекла 500 смртних пресуда, од којих је 50 спроведено у дело, након чега је стављен мораторијум на смртну казну као корак ка зближавању са Европом. Турске власти су затим 2004. године у потпуности избациле смртну казну из свог законодавства.
Међутим, према речима Александра Гајића са Института за европске студије, Ердоган прибегава тим мерама јер се нашао у ванредној ситуацији и жели радикално да се разрачуна са онима који су организовали пуч у држави, а са друге стране свестан је да од евроинтеграција по свему судећи нема ништа, те да ЕУ није испоштовала ни прву ставку мигрантског споразума која се тиче визне либерализације.
„Ердоган је дигао руке од Европе и не мари пуно за односе са Бриселом, тако да све претње о томе да ће му пут у Европу бити блокиран након увођења смртне казне њему не значе пуно с обзиром да је ситуација у земљи довољно драматична, те да је за њега најбитније да одбрани сопствени поредак“, истиче Гајић.
Истовремено, каже он, може се десити и да Европа у догледној будућности затвори очи на поновно увођење смртне казне у случају да таласи миграната поново крену ка Европи.
„Могуће је да ће Брисел прећутно порећи сопствене принципе у случају да Ердоган намерно или услед дестабилизације земље пусти нови талас миграната ка Европи“, упозорава Гајић и додаје да ти прећутни договори не би били у форми евроинтеграција, с обзиром да би на тај начин ЕУ пред целим светом обелоданила да се не придржава сопствених принципа, већ у виду успостављања паралелних односа са Анкаром и пружања неких других уступака.
Када је реч о подршци народа, с обзиром да се Ердоган управо на народ позива када говори о враћању смртне казне, саговорник Спутњика сматра да је ту подршку тешко утврдити, будући да она стиже преко медија који су наклоњени турском председнику, док опозиција сасвим другачије гледа на то.
„Тешко је утврдити да ли је у питању реална већина турског становништва“, сматра Гајић.
Он додаје да Турска не би била једина земља у Европи која би имала смртну казну, с обзиром да ту казнену меру у свом законодавству има и Русија, али је не спроводи од тренутка ратификације протокола Европске конвенције о људским правима, као и Белорусија.
Тренутно, највише смртних казни се спроведе у Кини, а према последњим подацима у 2015. години у тој земљи кажњено је преко 1.000 људи, затим у Ирану (977), Пакистану (326), Саудијској Арабији (158) и САД (28).
