Валс је ових дана у листу „Журнал ди диманш“ објавио чланак у којем је позвао на ревидирање односа између Француске и њених муслиманских грађана. Оштро осудивши антиисламске позиве који долазе од крајње десног дела политичке елите, он је позвао обе стране да изађу једна другој у сусрет.
„Позивамо муслимане Француске да дају жесток отпор онима који поткопавају земљу изнутра. Такве акције треба да се налазе у основи новог друштвеног договора између нас и муслимана“, пише шеф Владе. Одмах и додаје — ако до тога не дође, власти муслиманској заједници неће моћи да обезбеде слободу исповедања вере. Потом и прети: „Световна Француска неће седети и чекати, док ви самостално решите проблем“.
Пошто је „преспавала“ деценије, Француској се жури
Пошто је „преспавала“ деценије, Француској се жури. До сада је губила страшну битку са нападима терориста ДАЕШ-а или њихових следбеника. Неће да седи и чека, каже актуелни премијер, а претходно министар унутрашњих послова добро упућен у стање у предграђима француских градова у чијем је гашењу „пожара“ и сам учествовао.
Француска као да ништа није научила из сопствених грешака које је правила дуги низ година гетоизујући сопствене држављане муслиманске вере, правећи од њих грађане другог реда. А њих је близу пет милиона и чине 7,5 одсто француског становништва, што је највећи проценат у некој од западноевропских земаља.
„Богата“ историја сукоба
Да ли је Валс заборавио вишедневне нереде после погибије двојице тинејџера афричког порекла под неразјашњеним околностима у париском предграђу Клиши 2005. године о чему су слике данима ишле у свет.
Претходни председник Француске Никола Саркози је током тронедељних нереда 2005. године био министар унутрашњих послова и тада је због оштрог става према њиховим учесницима снажно критикован. Поручивао је тада да проблематична предграђа треба „очистити шмрком“, док је починиоце насиља описао као „гангрену“ и „олош“. Многи тврде да су управо његове изјаве допринеле распламсавању насиља.
Сукоби са полицијом су се раширили Француском, у предграђима Нанта, Рена, Марсеја, Стразбура, Лила, Клермон Ферана, Монпељеа, Руана. Власти су признале да се више не ради о изолованим урбаним изгредима, већ о својеврсном стању побуне. Сцене грађанског рата погодиле су и само срце Париза и Трг Републике.
Материјална штета током нереда је била огромна, али су социјалне, политичке и остале последице по свакодневни живот у Француској биле, несумњиво, још веће.
Није се чекало на нове велике нереде. Већ 2007. године избили су брутални сукоби у предграђима и опет је окидач било неразјашњено страдање двојице младих Алжираца после судара са полицијским аутом.
Независни стручњак при УН Геј Макдугал изнео је отворене критике на рачун Француске.
„Расизам је жив, подмукао и јасно усмерен ка мањинама имигрантског порекла, од којих су већина француски држављани“, нагласио је Макдугал те 2007. године.
Француске власти су биле суочене са бесом и протестима муслимана и 2012. године испред Амбасаде САД због антимуслиманског филма „Невиност муслимана“ у америчкој продукцији. Протест испред Велике џамије у Паризу забранио је тадашњи министар унутрашњих послова Мануел Валс. Он се и 2013. године суочио са вишедневним протестима и сукобима у предграђима Париза због примене закона о забрани покривања лица традиционалним исламским буркама на јавним местима.
Масакр у Паризу 1961. године је тема коју је Париз, и званични и незванични, увек заобилазио. Почетком октобра те године у Паризу је проглашен полицијски час за све „алжирске муслимане, француске муслимане и француске муслимане из Алжира“ који су тражили независност Алжира. Упркос забрани 17. октобра организован је велики протест у којем је учествовало 30.000 Алжираца. Полиција је пуцала у масу. Никада није саопштила број мртвих, а више од 14.000 њих је било ухапшено и допремљено на спортске стадионе који су служили као притворни центри.
Француски председник Франсоа Оланд постао је први француски званичник који је 2012. године проговорио о масакру у Паризу 1961. године.
Зашто се чуди Француска
Француска је платила данак томе што није успела да на прави начин каналише то што је некада била колонијална сила. У социјалним насељима на периферијама градова живи више од 90 одсто имигрантског становништва из бивших француских колонија, највише из Алжира, Марока и Туниса.
Проблем француских предграђа је свима био добро познат. Незапосленост, лоше образовање, сиромаштво људи који живе на маргини градова и целог друштва, препуштених разним видовима шверца и криминалу. Зато се деца имиграната која су рођена у Француској не осећају Французима. Проблеми су, међутим, гурани „под тепих“. И зато не чуди што је један број њих француски пасош и француску државу заменио „Исламском државом“ (ДАЕШ).
„Биће нам потребна читава генерација да променимо ствари у тим проблематичним предграђима“, казала је још 2005. године портпаролка Саркозијеве партије Надин Морано.
„Не постоји магични штапић“, додала је она. И то је то. Од констатације се није одмакло.
То, као и незадовољство браће по вери, знали су да искористе неки други. Зато чуди када се Француска чуди зашто је баш она плодно тло за расад припадника ДАЕШ-а и за логистику њиховим убилачким акцијама.
А после свега још више чуди најновија „претња“ француског премијера уместо понуђених решења. Дежа ви.