Иако би, по логици ствари, опозиција најпре требало да „лови“ све детаље и да потом премијера „држи за реч“, слушати експозе који траје сатима припадници опозиционих странака очигледно не сматрају нарочитим проводом. Као да им то није посао за који су плаћени? Али о томе ће бринути неко други.
Новине, коју је увео када је 2014. такође као мандатар износио експозе, Вучић се ни овога пута не одриче — једино што ће, по свему судећи, оборити рекорд у дужини излагања. Прошли пут је оно трајало пуна три сата. Мандатар Владе Србије ту није изузетак, бар што се тиче говорника на међународној сцени — рецимо, говори британског ратног премијера Винстона Черчила просечно су трајали исто толико, а хроничари наводе да је било неких који су трајали и по шест сати.
Черчилове говоре по дужини трајања надмашио је само дугогодишњи кубански вођа Фидел Кастро — у Гинисову књигу рекорда уписао се најдужим говором одржаним у Уједињеним нацијама: четири сата и двадесет девет минута, у јуну 1960. године. Памти се и један дужи, који је трајао седам сати и десет минута, одржан 1986. године на Трећем конгресу комунистичке партије у Хавани.
Овог пута, каже Вучић, имаће „слатке муке“ да припремљених 450 страна експозеа скрати, иначе би читање, како лингвисти срачунаше, могло да траје и целих 15 сати. И сам мандатар сматра да би било немогуће да то прочита, али, као и сваки аутор који се тешко одриче свог „чеда“, забринуо је опозицију констатацијом: „Видећемо — можда и не скратимо“.
Шта то може да се каже детаљније него у претходном експозеу, на више од 80 страна? То зна само аутор. Тек, прошли пут је, уз бројне опаске и дигресије, најавио „смео и амбициозан програм“ — без много обећања, али загледан у будућност.
Две трећине експозеа из 2014. године Вучић је посветио економији, којој је дао приоритет у раду Владе Србије током наредне четири године. Кључне речи за Србију су, како је тада навео, „промене“ и „модернизација“, што подразумева реформе економије, правосуђа, образовања, здравства и државне управе.
Та фамозна реч — реформе
Од како је 1990. године обновљен вишестраначки систем у Србији, Вучић ће бити десети премијер, а уз Мирка Марјановића и Војислава Коштуницу, и једини који је на тај положај биран два пута. Експозеи мандатара су у различитим приликама били различито конципирани — углавном су били дужине између 15 и 30 страна — али су имали једну заједничку тачку: реч „реформе“. Рекло би се да је та реч једина константа која много говори о стању у држави Србији — држави која све време покушава да „држи главу изнад воде“.
Драгутин Зеленовић био је први премијер по усвајању новог Устава Србије и првих вишестраначких избора 1990. године. Његов експозе у Скупштини из фебруара 1991. углавном је садржао проблеме: политичке („рушење постојећег уставног и правног поретка и државног уређења вануставним методама и средствима“) и економске („током последње две реформске године забележен је релативно висок пад друштвене производње и укупног друштвеног производа“).
Врло брзо, при крају прве године мандата, Зеленовић је поднео оставку, а децембра 1991. будући српски премијер Радоман Божовић је констатовао пад друштвеног производа од око 9,6 одсто, пад индустријске производње од око 20 одсто, колики је био и пад увоза и извоза… За неколико месеци, његова Влада била је суочена и са санкцијама Савета безбедности УН. Није саставио више од две године мандата.
Фебруара 1993. године, мандатар Никола Шаиновић у експозеу саопштава да се „основни приступ може сажети у три елемента, а то су: стратегија, план и људи„, и додаје: „Неке планове ћемо дефинисати јавно, а други ће бити државна тајна“. Те 1993, после штампања новца како би се исплатили пољопривредници, домаћа валута се није опоравила. Шаиновићева влада остаће упамћена по хиперинфлацији, са порастом малопродајних цена од 352 билиона процената за само 12 месеци.
Почетком 1994. године је, са задатком да „спасава динар“, на место гувернера Народне банке доведен Драгослав Аврамовић, а Никола Шаиновић је скрајнут и постављен на место потпредседника Савезне владе новостворене државе СРЈ.
Марта те године, нови премијер Мирко Марјановић у програмском говору најављује да ће српска предузећа „морати да траже афирмацију у реалним економским критеријумима, уместо у државним субвенцијама или примарној емисији“. Најавио је и поновно покретање приватизације.
Марта 1998. Марјановић је започео свој други мандат на месту председника Владе Србије, а у инаугуралном говору велики део експозеа посветио је Косову и Метохији, теми која дефинитивно постаје централно питање државне политике након што су Албанци посегнули за оружјем. Нова „влада народног јединства“ је, поред људи из ЈУЛ-а, укључивала и водеће кадрове Српске радикалне странке. У наредном периоду она ће, према визији Марјановића, „наставити са политиком привредног раста и убрзања реформских процеса, а пре свега у областима својинске трансформације, реструктуирања привреде и банака, бржег отварања према свету, социјалних функција државе“.
Најављене реформе привредног система зауставило је НАТО бомбардовање, које је следеће године додатно уназадило српску привреду.
Ђинђићева „Влада великих намера"
Након што је НАТО „одрадио посао“, а Слободан Милошевић скинут с власти, „Владу великих намера и великих реформи“ — како ју је у инаугуралном говору назвао јануара 2001. године — предводио је Зоран Ђинђић. Промене које је покренуо, с мање или више успеха, биле су „на европском путу“.
Његови покушаји да реформише друштво прекинути су атентатом — убијен је 12. марта 2003.
Већ 18. марта те године, на функцији премијера нашао се Зоран Живковић, који је у програмском говору најавио да су владини приоритети борба против организованог криминала, попут акције „Сабља“, израда новог и модерног Устава Србије, стварање опште политичке стабилности у држави… Влада ће, како је рекао, „наставити са свим активностима које треба да дају допринос подизању животног стандарда грађана, али искључиво из реалних извора“.
Превремени парламентарни избори донели су са собом распад ДОС-а и јачање радикала и социјалиста, па је Војислав Коштуница у марту 2004. саставио мањинску владу, уз подршку СПС-а и Г-17. Та влада је, по његовим речима, имала четири главна циља: да реши државни статус, који је доведен у питање влашћу међународне заједнице на Косову и Метохији; да Србија утврди свој статус унутар државне заједнице са Црном Гором; да изгради јаке демократске институције; и коначно, да потом настави „европским путем“.
Први Коштуничин мандат обележиле су значајна привредна експанзија, стопа привредног раста од око 5,5 одсто и добра сарадња с Хашким трибуналом.
Превремени избори маја 2007. поново су довели Коштуницу на чело Владе, на бази коалиционог споразума ДСС-а, ДС-а и Г-17. Интерес државе, нације и грађана ставили су, како је рекао Коштуница, „изнад међусобних партијских разлика и страначких интереса“; нагласио је да процес придруживања Србије Европској унији ни у ком случају не може бити компензација за било какве уступке кад је реч о територијалном интегритету земље. Разлике у погледима тога какв треба да буде редослед потеза државе након самопроглашења независности Косова, биле су разлог за оставку Коштунице.
Јула 2008, председник Србије Борис Тадић је мандат за састав Владе поверио Мирку Цветковићу, који је на приоритетно место ставио улазак Србије у Европску унију — што је подразумевало бројне реформе — а потом и економска питања. Од економског просперитета није било ништа, јер је у јесен те године светска економска криза посебно погодила Европу.
Цветковић је изгурао тај мандат, да би јула 2012. на чело Владе Србије дошао Ивица Дачић, чије су се странка и коалиција "приволеле" победничкој коалицији Српске напредне странке. Циљеви те владе, како је Дачић назначио у свом експозеу, били су решавање демографског питања и изумирања нације, економски опоравак, европска будућност Србије, али и решавање питања Косова, чију независност Србија, како је рекао, „неће признати“. На економске проблеме Дачић је посебно указао поводом реконструкције Владе 2013.
Кормило је препустио Александру Вучићу после избора 2014. године, на којима је убедљиву победу однела коалиција на челу са напредњацима.
