„Драго, до када ћеш радним даном глумити аргентинског борца против диктатуре и бити активист за људска права, а викендом се понашати као хрватски фашист?“, питао га је 1978. аргентински свештеник, пише Пилсел у аутобиографској књизи „Аргентински роман“.
У својој аутобиографији Пилсел описује пут који је прошао, од задојеног поклоника усташтва, преко свештеничког позива, добровољца на хрватској страни у „Домовинском рату“, како у Хрватској називају рат 1991—1995, до проминентног антифашистичког хуманисте, борца за људска права и једног од првих новинара који је указао на злочине почињене над Србима током и након операције „Олуја“.
Распиривање усташтва, чега смо сведоци последњих месеци и дана, а посебно у петак 5. августа у Книну, Пилсел објашњава политиком коју у Хрватској води владајући ХДЗ. Процес реусташизације Хрватске почео је оснивањем ХДЗ, ублажен је детуђманизацијом после 2000, али је обновљен после последњих избора у Хрватској.
„То је процес који је дуго трајао, али који је букнуо у епизоди с Карамарком, од којег се ХДЗ сада покушава макнути. Нови шеф ХДЗ-а, Андреј Пленковић, и људи који га прате, покушавају вратити странку према десном центру, желе да се лише усташке реторике. На изборе 11. септембра иду без неоусташа из странака права. Видећемо прво како ће ХДЗ проћи на изборима и ако формирају власт, кога ће довести за министре. Видећемо колико се нови ХДЗ разликује од овог неоусташког који је водио Карамарко“, каже Пилсел, додајући како се екстремизам и усташтво практиковало и на овогодишњој прослави „Олује“ за шта криви ХДЗ и његовог партнера у Влади — Мост, јер, како каже, ХДЗ приватизује окупљање у Книну, затим Хрватску телевизију, која је омогућила скандирање „За дом, спремни“ на концерту Марка Перковића Томпсона у петак увече, концерту који је, каже Пилсел, био дно дна цивилизацијског досега, али и председницу Републике Хрватске Колинду Грабар Китаровић која се укључила у предизборну кампању на страни ХДЗ-а.
Говорите да у Хрватској постоји читава субкултура усташтва. Зашто је то тако?
— На годишњицу „Олује“ Хрватска телевизија организује концерт где је наступио Томпсон. Прошле године је било преко 100.000 људи. Ове године, кажу, неких 75.000. Томпсон свој концерт почиње већ класично, са „Бојном Чавоглаве“ која почиње ускликом „За дом!“, а маса одговара „Спремни!“. Овај пута је то извео на крају концерта, додуше, када су се камере угасиле. Али сви су медији пренели скандал. Када гледате публику, то су махом адолесценти. То је субкултура која је присутна и на стадионима.
Који су мотиви младих људи да приђу таквој субкултури?
— Они не разумеју историју, не познају је. Видели смо покушај невладиних организација да 4. августа на Тргу бана Јелачића искажу пијетет жртвама „Олује“. Срећом, било је доста полиције, иначе би било крви. Били су окружени припадницима екстремних десничарских организација, које када их погледате, то су деца. То су дечаци од, нити осамнаест година. Наравно, имате и групице одраслих који иду улицом и вичу „Тко смо ми? Усташе!“, певају усташке песме из Другог светског рата и доживљавају аплауз идиота који седе у кафићима. И све пред полицијом која то мирно проматра. Но, ја сам се слично понашао када сам био омладинац у Аргентини јер нисам знао ни за шта друго осим за усташки покрет. Могу донекле да разумем понашање тих младих људи, јер сам им био сличан.
Како, као неко ко је припадао сличној субкултури, разумете те младе људе?
— То је прилика када сте млади, да прихватите једну врсту бунтовништва које је врло плитко. Јер нити познајете историју, нити познајете карактер геноцидне политике усташког покрета. Ја сам, док сам био млад, био уверен да је прича о Јасеновцу, на пример, искључиво питање великосрпске пропаганде. Дакле, када имате негирање геноцида, када се провлачи кроз католичке новине попут „Гласа Концила“, филмове попут Седларова о Јасеновцу, часове веронауке, и слично, у друштву имате климу која фаворизује појаву усташке субкултуре.
Постоји један усташки наратив?
— Да, баш тако. Почетком 90-их се стварао наратив да је прави Хрват само борац против Југославије (на коју се некритички гледа само као на антихрватску творевину), комунизма (на који се гледа само кроз визуру Блајбурга и Удбе која убија „борце за хрватску ствар“), те за независност (НДХ — каква је, таква је — „наша је“), а кад се то дневнополитички и пропагандно поједностави и банализира, испада да те критеријуме задовољавају — усташе! Али да политичке странке, пре свега ХДЗ, нису створиле ту климу, не бисмо имали усташовање на улицама и стадионима. Реторика је запењена, а мучне речи пљуште са свих страна. Све се ово догађа у времену постојања релативно снажних ревизионистичких тенденција у Хрватској у односу према НДХ, док је с друге стране у Србији рехабилитован четнички лидер и колаборациониста у Другом светском рату Дража Михаиловић, а траје поступак рехабилитације Милана Недића, шефа марионетске нацистичке Србије, који се особно Хитлеру похвалио да је Београд први „Јуденфрај“ град, дакле очишћен од Жидова.
Винстон Черчил је својевремено је рекао да човек који у младости није био левичар нема срца, а човек који није десничар у старости нема памети. Ако ову реченицу мало изменимо и прилагодимо је хрватским условима, мора ли сваки Хрват да прође пут којим сте и Ви прошли, од загриженог усташе до антифашисте?
— Не мора, нити сам ја прошао такав пут. Ја сам у Аргентини истовремено био и левичар и фашиста. Као Аргентинац ишао сам у цркву, школу, био сам извиђач… Као такав био сам лево оријентисан, што је јако чудно, али је тако. Као Хрват, био сам фашиста. Након уласка у пубертет, па све до шеснаесте године, изнад кревета нисам имао распеће, него слику Анта Павелића, сматрао сам да је он представник те Хрватске коју немамо и којој тежимо.
Како сте променили мишљење, ко Вам је помогао?
— Захваљујући цркви, захваљујући свештеницима, Аргентинцима, те садашњем папи Фрањи, који је био ректор факултета камо су ме послали када сам постао фрањевац, кратко ми је био и професор књижевности, било је то почетком 1986, дакле захваљујући аргентинским исусовцима, реду којем припада папа Фрања, надопунио сам своју свест Аргентинца и Латиноамериканца и коначно сам схватио да не могу бити аргентински левичар, католик и хуманиста и истовремено бити и поклоник усташа. Усташтво се постепено гасило док у мају 1989. нисам послат у Југославију да наставим студије теологије и филозофије. Када сам дошао овде, био сам већ далеко од усташтва. Да нисам био такав, сигурно ме не би позвали да будем један од оснивача Хрватског хелсиншког одбора за људска права. Ту сам упознао људе који су ми помогли да надопуним своју формацију са антифашистичком причом.
Кога сте упознали, ко Вам је помогао да развијете антифашистичке погледе?
— Споменућу само драге покојнике: од Мике Трипала, Стипе Шувара, Владе Готовца, академика Ивана Супека, умировљеног протојереја Српске православне цркве у Загребу Јовице Николића, католичког свештеника Луку Винцетића, надаље. Данас сам члан Антифашистичке лиге и мислим да не би било тачно рећи да сам са једног екстрема прешао у други. Већ сам из једне тоталитарне парадигме (не заборавите да сам одрастао током војне диктатуре у Аргентини) прешао у антифашистичку и демократску парадигму која је, мислим, обавезна за сваког поштеног Европљанина. Не можете бити адаптирани, адекватан и функционалан немачки држављанин ако нисте антинациста; да нисте прошли процес денацификације и да нисте прошли процес прихватања Немачке као демократске земље у којој се поштују људска и мањинска права. То вам истичем јер сам у браку с Немицом.
Када сте већ поменули Немачку, тамо је незамисливо одавање почасти нацистима.
— Не само да је незамисливо, него је и кажњиво.
У Хрватској се служе мисе Анту Павелићу, видели смо шта се догодило у Србу на обележавању годишњице антифашистичког устанка. Зашто ЕУ не реагује на такве појаве?
— Као прво, ствари треба стављати у праву димензију. Деведесетих година било је миса где се говорило о Павелићу. Већ дуго то није тако, већ дуго је то миса коју организује најчешће Хрватска чиста странка права или неко сличан и који има порив да дође у цркву, наручи мису, што свако може, онда свештеник само каже да се миса „служи за покојног Анту“. Али се о Анти Павелићу на миси не говори. Додуше, имали смо један ексцес, пре пар месеци, када један неоусташки оријентисани свештеник из реда доминиканаца (Лука Прцела се зове) на миси која се преносила путем државне телевизије величао НДХ. Али био је осуђено и вођство ХТВ-а се од тога оградило. Дакле, постоји један фолклор око те мисе задушнице за Павелића и постоји група антифашиста која протестује испред цркве где се миса држи, у центру Загреба. Онда се тај догађај, који би иначе прошао потпуно незапажено, претвара у скандал и друштвени догађај. Оно што се догодило у Србу, то је петнаест лудака из Аутохтоне хрватске странке права, коју води један неоусташа који се зове Дражен Келеминец. Када их гледате, жао вам је тих идиота.
У чему је онда проблем?
— Пуно је већи проблем што полиција то дозвољава. Проблем је што Хрватска нема легислативу којом би то било забрањено и онда ти маргиналци дођу, разапну шаторе и направе циркус. Пуно је већи проблем клима која се генерисала протеклих четврт столећа, усташки дух је пуштен из боце и онда на интернет порталима екстремно десног профила имате силан говор мржње. Ја сам ових дана нападнут тако што сам оптужен да сам удбашки спавач који је дао убити властитог брата не би ли од себе правио жртву. Такву врсту говора мржње и такву врсту нетрпељивости имате на порталима и форумима. Међутим, у јавном животу Хрватске, тога нема толико колико се чини.
Ко је онда, по Вашем мишљењу, одговоран за промовисање неоусташтва?
— Политичари и медији, дакле, то продукују. Најприје је ту одговорност политичара који суделују у екстремним манифестацијама као што су министри и парламентарци из редова тога „новог ХДЗ-а“ који су суделовали на откривању споменика терористи Мири Барешићу који је убио југославенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића те још једног уругвајског дипломате. Ту је срж проблема, у тој корумпираној политици која кокетира с усташтвом и екстремизмом. А зашто Европа то трпи? Мислим да је зато што Европа има сличан проблем у Мађарској са Јобиком, Немачкој са екстремном десницом АфД-а која се диже… Проблем екстремне деснице присутан је не само на Балкану, већ је то европски проблем, од Грчке до Скандинавије. Проблем Хрватске је тај што се код нас то третира као прекршај. Али када би се то третирало као кривично дело, као у Немачкој, верујте, за неколико недеља то би нестало. Друго, када би новинарска удружења и издавачи схватили озбиљност тренутка, када би новчано одговарали за говор мржње, итекако би се трудили да га не дозволе. И тада би се клима у друштву променила. Сигуран сам да би се Хрватска за мање од шест месеци променила и тога више не би било.
Други део интервјуа са новинаром и теологом Драгом Пилселом можете прочитати сутра.
