Косовски премијер Иса Мустафа рекао је да преговори са Београдом у оквиру бриселског споразума морају добити неко временско ограничење за завршетак дијалога, али и потпуно другачију форму преговора. Мустафа је најавио и да ће се жалити Бриселу због „понашања Београда у дијалогу“, јер, како је навео „не можемо бесконачно траћити време у дијалогу са Србијом“.
Косовски премијер је додао и да дијалог између Приштине и Београда убудуће мора да се одржава у потпуно другачијем формату и концепту, јер Београду недостаје спремност и озбиљност за решавање појединих питања, као и „да дијалог у садашњем формату не доноси резултате“.
Александар Јаблановић, бивши председник Листе „Српска“ и председник Покрајинског одбора Покрета социјалиста Косова и Метохије, за Спутњик каже да верује да је Мустафина изјава више дата због унутарполитичких дешавања, јер је атмосфера већ годину и по дана у косовском друштву напета, а подељеност између водећих партија косовских Албанца може да буде окидач за овакву реакцију.
„Кад год се деси неки сукоб опозиције и власти у Приштини, ако се не може решити разговором, онда су Срби та страна на којој треба да се искали бес, како би се албанско јединство обновило“, оцењује Јаблановић.
Наш саговорник наглашава да Мустафа сам по себи нема никакву моћ да утиче на то о чему ће се у Бриселу преговарати и на који начин ће се то чинит, али зато може да утиче на опструкцију примене бриселског споразума. Оно што Јаблановића забрињава је Мустафина изјава о новом формату преговора, што може значити и да би Приштина од Брисела могла да тражи да буду признати као — независна држава.
„Ако се помиње формат, то се пре свега односи на формат разговора, јер у Бриселу разговарају Београд и Приштина, као две статусно неутралне стране. Ако желите да промените тај формат, онда је очигледно да они у будућности хоће наставак дијалога између две стране — Косова и Србије. То ни Срби са Косова ни Београд неће прихватити“, тврди Јаблановић.
Косово је од тренутка кад је за председника добило Хашима Тачија, уз помоћ Америке, појачало своју дипломатску кампању за придобијање нових држава које би признале независност Косова. Посебан тим у оквиру те кампање усредсређен је на Брисел како би европска администрација „притиснула“ осталих пет чланица ЕУ да признају независност Косова.
У међувремену, Приштина је у готово експресном року усвојила закон о демаркацији границе са Црном Гором, како би испунила један од услова Брисела за добијање визне либерализације. Други услов, који се односи на формирање Заједнице српских општина, према писању косовске штампе, Приштина је спремна да реализује, али тек пошто Србија одустане од идеје „да има било какве административне и финансијске везе са општинама на Косову које су већински српске“.
Другим речима, Приштина не жели да држава Србија има било какве везе са Косовом. Истини за вољу, Приштина је већ добила шта је хтела Бриселским споразумом — север Косова и правосуђе под својим законима, због чега и може да стално поставља нове услове око наставка преговора. Један албански аналитичар је рекао недавно да је осам година на колико је орочена реализација бриселског договора из 2013. године, период у коме би се Косово већ могло наћи унутра ЕУ, чиме би се и постојање бриселског споразума обесмислио, као и разговор са Београдом, који би такође могао до тада да постане део Уније. У међувремену, приштинске власти чине све да Београду што више отежају наставак преговора сталном условљавањима, као што је захтев за демаркацију границе са Србијом — темама које не само да немају везе са бриселским споразумом, већ се зна да Србија не жели о њима да разговара, јер излазе из оквира статусно неутралних тема.
