Дивљање националиста, па и фашиста, у Хрватској ове године је наглашеније због предизборне кампање. Последњих недеља стиче се утисак да рат никада није ни престао. Како је ових дана бити Србин у Вуковару, односно Сплиту?
Зоран Којић: Нескривено дивљање националиста и фашиста ових дана је израженије због скорих избора, присутно је на свим инстанцама, постало је општеприхваћена реторика, то је матрица којом се избегава реално стање ствари. Етикетирањем Срба и таргетовањем орјунаша, непријатеља хрватске државе, скреће се пажња са суштинског економског проблема, због кога смо суочени са масовним егзодусом становништва у земље Европске уније.
Никола Луша: Ситуација у овом тренутку помало подсећа на деведесет прву, када је економска ситуација такође била лоша, нико није могао ништа да предвиди, индустрија се почела рушити, национализам је добио на снази. Сплит није проживео ратна збивања као Вуковар, али је специфичан град кроз историју, у њему је можда и почело рушење Југославије паљењем заставе на Пољуду. Данас одређени број људи нагиње некаквом неоусташтву, то није глас већине, али је та мањина пуно агресивнија и гласнија.
Екстремна десница дивља свуда у Европи, али хрватској држави, странкама и полицији као да није стало да се ствари среде. Неко је ових дана то рекао вероватно зато што мисле исто што и екстремисти. Је ли то заиста тако или тако треба мислити око избора јер то доноси поене?
Зоран Којић: И док је такозвана левица била на власти, клерикалне групације, које данас посебно долазе до изражаја, слободно су лупале ћириличне табле по Вуковару и шириле антисрпску хистерију. Не може се очекивати да ће десница сама себи скакати у стомак. Кључни фактор је бранитељска популација. То је озбиљан број моћних, економски независних људи који имају одређене привилегије.
Никола Луша: У Хрватској имамо темеље и потенцијал за јачање деснице из претходних времена, који лако може да се ревитализује. Зоран је у праву, и лева политичка опција гледала је властите интересе, како да не угрози свој статус владара на сцени, да не дирају удружења бранитеља. Нажалост, овде тренутно нема решења које би довело до разумног понашања.
Заступник СДСС-а у Хрватском сабору Милорад Пуповац упозорио је на страх у којем Срби свакодневно живе у Хрватској. Да ли Срби и даље шапућу када с Вама причају о овим стварима?
Никола Луша: Има таквих ситуација, чак више у срединама као што је Сплит, него када се ради о повратницима који су се вратили на подручје некадашње Српске Крајине. Нажалост, популација Срба у Сплиту је незнатна, ако узмемо реалан број Срба који ту живе, а не желе тако да се декларишу баш зато што се плаше да ће бити обележени. Тако је и на изборима јер су гласачки листићи обојени у ружичасту боју, људи се осећају као у Варшави пре Другог светског рата, кад су били етикетирани жутим тракама.
Колико Вама у раду и уопште колико Србима у свакодневном животу помажу или одмажу изјаве Српских политичара? Сведоци смо бурне расправе између министара спољних послова двеју земаља Мира Ковача и Ивице Дачића. Јасно је да Србија мора да одговори на прозивке и разне неосноване тврдње, али шта ви имате од тог пинг-понга?
Зоран Којић: Сматрам да је то крајње неозбиљно. На тај начин се не може водити политика, посебно спољна, да се ноте шаљу, не примају. Ми од свега тога немамо ништа, ни добро, ни лоше, али оно што остаје као проблем, то је алиби за све који себи касније дају за право да на улицама вичу као што су викали у Книну на прослави „Олује“. Не сумњам да неће и у Београду бити сличних речи и тематике.
Колико млади Срби уопште могу да утичу на политички живот? Стиче се утисак да старија генерација чврсто држи своје позиције, како у странкама, тако и у Сабору Хрватске, велика је борба за та три места?
Никола Луша: Тачно, сви желе да задрже фотеље, али тако је у свим политичким партијама. Али морам да кажем да у СДСС-у у Сплиту имамо пуно младих људи који активно раде на проблематици српског народа овде. Чини ми се да само они имају воље, снаге и потенцијала да нешто ураде. Смена генерација увек дође, па ће тако доћи и на државном нивоу.
Зоран Којић: У свим партијама још увек су више-мање људи из система Комунистичке партије, па Крајине. Тако је и са већинском заједницом. Али ми око себе имамо младе људе, доћи ће до смене генерација и промене менталних склопова који нису прилагођени 2016. години, савременом добу које ми морамо градити.
