Од јуче 16 америчких извидничко-борбених хеликоптера има нови дом у ваздухопловној бази Земуник у Задру, у Хрватској. „Кajoва вориор“ хеликоптери поклон су Америке хрватским оружаним снагама и почетак најављеног наоружавања ради, како тврде Хрвати, модернизације у наоружавању своје војске.
Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, током примопредаје тих летелица поновила је да се „не ради ни о каквом исказивању моћи Хрватске, како јој то спочитавају суседи“. Њене речи је у старту оповргла Џулијета Валс Ноyс, амбасадорка САД у Хрватској, инсинуирајући својом изјавом да је модернизација хрватске хеликоптерске флоте циљ и Хрватске и САД, у склопу широког спектра цивилно-војних задатака, која ће повећати хрватске војне способности, посебно у мисијама одржања мира.
„Република Хрватска у овом делу Европе значајан је и одговоран партнер и савезник и пример је другима како треба изграђивати и доприносити заједничком сигурносном окружењу“, изјавила је она.
Међутим, да ли је наоружавање офанзивним оружјем државе која је и географски део релативно ровитог Балкана и која је однедавно и члан ЕУ и НАТО, заиста допринос сигурности, или Америка има друге намере са Хрватском?
Већина медија у региону, па и у Хрватској, није у својим анализама баш уверена у добре намере ни Америке, нити у приче Хрватске да је у питању само модернизација хрватске војске.
У Босни и Херцеговини још пре пола године, када је Влада Хрватске и јавно обелоданила да ће кренути да „унапређује своју војску“, потегнуто је питање Дејтонског споразума и члана 4, Анекса 1-Б, који се односи на лимит у наоружавању Хрватске, БиХ, Црне Горе и Србије у пет категорија: артиљерија, борбени тенкови, борбена оклопна возила, борбени ваздухоплови и нападачки хеликоптери.
Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), која је према Дејтонском споразуму једина надлежна да изнесе тумачење о томе крше ли земље региона набавком оружја своје обавезе из тог споразума, у босанским медијима је дала тумачење према којем Хрватска не крши споразум, али не и одговор на питање како је то могуће, јер је Хрватска управо набавила борбене хеликоптере са системом самонавођења ракета ваздух-ваздух, које могу да пређу „границу“ из анекса Дејтонског споразума од 300 километра домета. У контексту тога и председавајући БиХ Бакир Изетбеговић најавио је да ће се „ и БиХ морати да укључи у модернизацију наоружања ако се овако настави“.
„Ако то раде Србија и Хрватска, мораћемо и ми“, рекао је Изетбеговић.
И поједини хрватски војни аналитичари уверени су да Влада Хрватске, с обзиром да је та држава чланица НАТО-а, није баш уверљива када прича да је хрватској војсци потребно „офанзивно наоружање“. Исто тако нису сигурни ни у добре намере Америке, убеђени да та земља од Хрватске покушава да направи, како су рекли, „своју базу унутар НАТО-а, као и да од хрватске војске направе још једну чланицу те војне алијансе коју ће по потреби увлачити у могуће поновне инциденте у региону“.
Дакле, колико је заиста опасна нова хрватска играчка?
Извиђачки и борбени хеликоптери који носе име најратоборнијег индијанског племена Кајова из рода Апача, имају широк дијапазон деловања: вођење противоклопне борбене, непосредна ватрена подршка, праћење и заштита конвоја, навођење и корекција прецизне артиљеријске ватре, као и борба у урбаним подручјима. Одликују их добре борбене и маневарске карактеристике, а могу да дејствују у свим временским условима дању и ноћу. Имају и одличан систем за самозаштиту. Укупна уговорена обавеза између Хрватске и Америке у тој куповини је 34,8 милиона долара.
Од тога Влада САД из фондова помоћи плаћа 20,1 милион, док Хрватска из буџета Министарства одбране дотира преосталих 14,7 милиона долара. Хрватско ће плати и ПДВ који износити око 13,5 милиона долара. Реална вредност тих хеликоптера заједно са тренажерима је око 220 милиона долара, а цена по хеликоптеру је око 13 милиона.
Свих 16 авиона који су од сада власништво Хрвата произведено је између 2010. и 2012. године и имају од 100 до 600 сати налета. Дакле, практично су нови. Иначе, тај тип хеликоптера је једномоторни лаки хеликоптер, са два члана посаде намењен за извиђање бојишта и ватрена дејства, како по циљевима на земљи, тако и по нисколетећим и спорим циљевима у ваздуху.
Тај тип хеликоптера је први пут коришћен у рату у Персијском заливу у борби против иранских брзих чамаца. Најозбиљнија предност код тих летелица је озбиљна, врло савремена електронска опрема: сензор, систем ММС („Маст маунтид сајт“) смештен је у лоптасто кућиште монтирано изнад носећег ротора.
ММС обухвата жиростабилносну платформу, на којој се налази телевизијски систем са ТВ камером, која увећава 12 пута. Ту су још оптички систем, термо осматрање и ласерски даљинометар. Другим речима, све то омогућава праћење циљева са ниским контрастом, истовремено праћење шест циљева, индикатор покретне мете, препознавање циљева, поновни аутоматски захват циља који је претходно изгубљен услед различитих ометања. Сви системи су употребљиви, како током дневних, тако и током ноћних задатака.
Опрему за заштиту хеликоптера чине инфрацрвени ометач, сигнализатор радарског озрачења и систем за детекцију ласерског озрачења. Видео-рекордер може да снима до два сата са копилотовог вишенаменског показивача, а хеликоптер има и уређај за пренос слике са осматрачких уређаја, у реално време.
Наоружање се качи на два бочна носача, а могуће су разне комбинације. Хеликоптер може да понесе до два контејнера са митраљезом М3П или М296 калибра 12,7 милиметара, четири противоклопне ракете са ласерским вођењем, домета до осам километара. Има и механизам за самонавођење ракете ваздух-ваздух.
Треба напоменути да су Хрвати у више наврата у својим извештајима о безбедносној ситуацији и окружењу истакли да су дешавања на Балкану таква да би лако могло да се деси да Република Српска спроведе своје намере и одржи референдум о осамостаљењу, што би сигурно довело до нових оружаних инцидента у непосредној близини Хрватске.
Са друге стране, Загреб редовно упозорава своје западне менторе да је Србија, као држава која се декларише као војно неутрална, „посредно непредвидива, јер седи на две столице — део је Партнерства за мир при НАТО-у, а и истовремено је са Русијом на ’граници‘ војне сарадње“.
Озбиљни војни историчари из Хрватске, али и из региона, упозоравају да би „ново концентрисање наоружања у региону, који није ни политички ни безбедносно стабилан, било гурање у нови балкански покољ“.
