Поповић је био један од најцењенијих савремених српских сликара, како у домаћим, тако и у међународним круговима.
Његов надреализам често набијен еротским мотивима био је и тема документарног филма „Љубав је вечно чудовиште“ пољско-француског редитеља Валеријана Боровчика.
Рођен је 1934. године у Тузли. Основну школу и гимназију је завршио у Ваљеву, а студирао је на Академији примењених уметности и Ликовној академији у Београду.
Од 1991. године је члан САНУ ван радног састава.
Након првог, двонедељног боравка у Паризу, посвећеног највећим делом посетама Лувру, учествовао је у неколико групних изложби у Београду.
Године 1963. преселио се у Париз и од тада је радио и стварао у Француској.
О његовом делу писали су Ален Боске, Ален Жуфроа, Андре Пјер де Мандијарг и Патрик Валдберг, а касније и многи други аутори, међу којима Етијамбл, Жан Кларенс Ламбер, Жил Нере, Густав Рене Хоке, Жан Кристоф Баји, Жан Луј Ферије, Изор де Сен Пјер, Ан Тронш, Саран Александријан и Мишел Еленбергер.
