Традицију, констатујемо, не би требало прекидати. Нарочито ако је добра.
Када су ме прошле године после полуфиналне трке Тенковског биатлона, најгледаније и најинтересантније дисциплине Међународних војних игара у Русији, провозали на руском оклопњаку Т-72 Б3, отишли су право у финале. Заједно смо славили њихову бронзу.
Овог пута, нажалост, финале им је „за длаку“ измакло. У жестокој конкуренцији завршили су такмичење на високом петом месту. Испред њих су прошлогодишњи шампиони — Руси, затим Белоруси, Кинези и Казахстанци, које ћемо 13. августа гледати у самој завршници тог такмичења.
Ипак, то није утицало на наш договор.
„Испрљаћеш се“, упозоравају ме.
Ма, опраће се“, одговарам. Ко за то још мари.
Прилазим прашњавој стази. На тенку, који је тек завршио трку, чека ме моја стара и добро знана екипа. Посаду чине командир тенковског вода поручник Никола Мишић и десетари — возач Дејан Миљковић и нишанџија Марјан Крстић.
Договор је био да провозам тенк, али убрзо одустајемо од те идеје када смо схватили да за нама, у својим тенковима, иду и друге екипе које су тек завршиле полуфиналну трку.
„Нећемо ризиковати“, кроз смех констатујемо.
Заузимам место — нишанџије.
„Сад си на најважнијој позицији“, добацује нишанџија Крстић, који се у полуфиналној трци прославио погоцима.
„Возач је најважнији“, шаљиво се побунио Миљковић.
Мени је ионако свеједно. Ја се већ лудо забављам. Адреналин ради своје, осмех не силази са лица, ветар шиба право у лице… Тенк је у пуној брзини, труцка се по земљаном путу.
Чује се хука мотора, гусенице „стружу“ суву земљу, прашина се подиже, лети на све стране, увлачи се у ноздрве и у сваку пору…
Спуштам се у куполу — место на којем седи нишанџија. Простор је мали, готово не можеш ни да се окренеш. У њега је тек једва стало седиште и „табла“ са командама.
„На срећу, нисам клаустрофобична“, помислих.
„Завалила“ сам се у седиште, натопљено знојем. Возача не видим. Видим само командира. Он је ту — у свом седишту — поред мене.
На глави имам шлемафон — тенковску капу, преко које комуницирам са посадом. Да није ње, од буке мотора, не бисмо се уопште чули.
Загледам таблу, завирујем на све стране… Добијам инструкције и (не)успешно их следим.
Све оно што ми се наизглед чинило лаким и једноставним сада схватам да уопште није.
„Па, и само пењање на тенк је ’подухват‘“, закључујем.
Они то раде са лакоћом — једним скоком већ су на тенку, а другим покретом већ су у „кабини“. Делује тако просто! Али, није.
Нишаним, а затим управљачем, налик „џојстику“, покрећем топ — лево, десно, горе, доле…
Подразумева се, испражњен је… Сви пројектили су већ завршили у метама, током трке. Безбедно је.
Мењам позицију. На кратко заузимам командирово место — тек да и ту мало завирим. Схватам да ми је, ипак, најзабавније да станем на седиште, пробацим главу кроз отвор тенка и просто уживам у вожњи и пејзажима који се смењују.
„Држи се чврсто за поклопац“, добацују ми.
Прешли смо пут дуг 4-5 километара, од полигона Алабино до касарне, где тенкисти треба да раздуже руски тенк.
На место возача села сам тек да га „осетим“ — постоје команде за управљање лево и десно, али нема волана. Гледа се кроз перископ и још је, чини ми се, „тесније“ него у куполи нишанџије и командира, али је подједнако занимљиво и узбудљиво.
„Положила си тест. Сад си званично обучени нишанџија на тенку Т-72 Б3“, каже ми „колега“ Крстић.
Руска грдосија — Т-72 Б3 — на којој смо се возили у Алабину тешка је 46,5 тона, а покреће је, кажу, мотор од 840 коњских снага. Развија максималну брзину од 75 км/ч. Потрошња му је од 230 до 450 литара дизела на 100 километара, у зависности од врсте пута, oдносно терена.
Српски тенкисти су се такмичили у Русији на руском тенку Т-72 Б3 који је, према њиховим речима, нешто слабији од М-84 какав возе у Србији.
„Наш је доста бољи“, једногласно констатују.
Српски тенк М-84 може, рецимо, да савлада препреку висине до 85 центиметара, пређе ров ширине 2,8 метара и без припреме канал са водом, реку или поток дубине 1,2 метра.
„Са припремом и дубину воде до пет метара“, додаје Миљковић.
Према Мишићевим речима, руски Т-72 Б3 и српски М-84 „имају исте тактичко-техничке карактеристике, а разлика је само у нишанским справама“.
Наоружање руског тенка, на којем смо се возили, чине топ калибра 125 милиметара, (противавионски) митраљез калибра 12,7 милиметара и спрегнути митраљез ПКТ 7,62 милиметра.
Обука за тенкисту траје три месеца. За то време могу се научити основе… Моја обука трајала је знатно краће.
Тешка срца признала сам себи — од мене никад неће постати тенкиста, али макар сада могу да кажем да сам учила од најбољих.
Тенкисти који су представљали Србију на Тенковском биатлону у Алабину крај Москве, према мишљењу војних стручњака, најбољи су у нашој земљи. Они су професионалци, који функционишу као тим и дишу као један.
„Видимо се следеће године у финалу и поново — у тенку“, поручили смо једни другима на растанку.
