Кад се у Србији каже „приватизација клубова“, мисли се првенствено на Партизан и Црвену звезду. Још прецизније, на фудбалске клубове, иако је стање у кошаркашким секцијама ових спортских друштава још лошије од фудбалских. За разлику од фудбалских који поседују нешто и од имовине, кошаркашки клубови осим имена као бренда, трофеја и навијача, немају ништа.
Црвена звезда и Партизан нису у власништву државе, нису приватни, нису власништво навијача… већ су и даље регистровани као удружења грађана. Њима управљају скупштине које су изабране према невероватним статутима, а они које те скупштине треба да изаберу у (извршну) управу клубова, постављају људе који их бирају. Шокантно.
Институционална контрола управљања не постоји. У комунистичко време то су радили полицијски или војни генерали, односно партијски чиновници који су бринули о клубовима, јер су се плашили суда партије. Већ деценијама то више не постоји. Клубови су на ветрометини.
Главни проблем је, дакле, непостојање титулара својине у спортским клубовима. А кад се не зна газда, онда су клубови свачији и ничији. Мешетарење је навелико. Сви узимају, сви зарађују, само држава губи.
Зато је премијер Александар Вучић у праву кад каже да је потребна приватизација. Но, питање је шта Влада и премијер чине и шта су ранији премијери чинили да то реше.
Закон се чека предуго већ. Помињан је и лекс специјалис. И на томе је остало. За то време држава кука, преко јавних предузећа помаже те клубове, а онда спорадично — као премијер пре неки дан — помене како клубови рекетирају државу. Зашто им држава то дозвољава, кључно је питање.
Врећа без дна није примамљива
Добар део спортиста са Запада је на Олимпијске игре у Рију отишао тако што је новац — за припреме, пут, смештај и све што треба за један такав турнир — углавном прикупљен од компанија и појединаца.
Наравно, то не значи да грађани на Западу више воле спорт од људи у Србији или на Балкану, већ је по среди проста чињеница да постоји такозвани стимулативни порез, односно ослобађање од (дела) пореза спонзорстава и инвестиција у спорт.
Да је држава Србија учинила нешто слично, створио би се предуслов за приватизацију, односно интерес да појединци и компаније улажу српски фудбал и спорт уопште.
Тачно, у праву је премијер кад каже да Партизан и Звезда не могу да нађу спонзоре. Међутим, и то је проблем државе, а не Звезде и Партизана. Прво због непостојања стимуланса за фирме, а друго због мањка фирми на тржишту. Треће, можда и најважније, због непостојања транспарентности. Нико (па ни бивши спортисти поникли у тим клубовима) неће да улажу тешком муком зарађено у врећу без дна. Притом, већ сутра неко може да их избаци напоље из куће у чије су реновирање превише уложили.
„Наша је идеја да ми од њих узимамо паре, а не они од нас“, рекао је премијер Вучић пре неки дан у Скупштини. Идеја је одлична, само порески обвезници чекају да крене њено спровођење.
Наиме, фудбал је озбиљан и уносан бизнис од кога користи могу да имају не само клубови, него и комплетна привреда (угоститељство, маркетинг, индустрија спортске опреме). Такође, посредно то може да утиче и на урбанизам, саобраћај, туристичке услуге…
Још није касно, ако се хоће
Ако нема закона о приватизацији у спорту, ако нема најављиваног лекс специјалиса, постоји кривични закон. Е, па барем у том сегменту држава може да има институционални уплив у клубове и да почне са увођењем реда и спречавањем мешетарења. Ако су рачуни клубова у минусу десетине милиона евра, држава мора да спроведе поступак и утврди ко је крив за то.
Изјава „немам снаге“, подвукао је премијер Вучић, није „значила да одустајем, већ је означавала признање кривице зато што то није до сада урађено“. Поздрављамо.
Власти су годинама бирале између два зла. Могли су да приватизују клубове преко ноћи и да они доживе судбину клубова из Румуније и Бугарске, на пример, које су покуповали сумњиви привредници (читајте ово као еуфемизам) и тако навуку гнев навијача, односно бирача. Други избор, за који се сви опредељују, јесте да задрже статус кво, да помажу клубове преко јавних предузећа. И да кукају.
Морамо приметити, такође, да се преувеличава моћ навијача и њихова снага кад се говори отпору приватизацији.
Прво, навијачима је најважније да је клуб успешан, па ако виде да ће он бити успешан, да постоје гаранције за дугорочно и транспарентно газдовање, гро њих ће такву идеју подржати. Друго, (поједине) вође навијача су већ деценијама у својеврсном браку из рачуна са полицијом, правосуђем, политичким партијама, политичарима… па не стоји оцена да су то групе које су превише отуђене и ван контроле.
Уосталом, сетимо се Параде поноса кад су навијачи остали код куће. Нешто их је на то натерало. Дакле, у том случају држава није закаснила. Кад је хтела.
У спорту држава превише касни. Зато нема решења.
