„Запад је одговоран због сталне стигматизације косовске државе (специјални суд, статус северног Косова и др.)“, рече за дневник „Данас“ Соња Бисерко и не трепну.
Навикли смо од председнице Хелсиншког одбора за људска права у Србији да подржава независност „Косова“, да има необјективне ставове гледе ратних деведесетих и постратних двехиљадитих, али је крајње неочекивано да неко ко истиче својеврсни беџ борца за људска права каже да је специјални суд за ратне злочине на Косову и Метохији стигматизација те „државе“. Дакако, и оцена да је статус севера — где углавном живе преостали Срби са Косова и Метохије — стигматизација „Косова“ не приличи једном човекољубу, али је то на линији крпљења државности „Косова“ на којој раде и дотична и Запад већ дуги низ година, па не изненађује.
Да ли би се Кисинџер насмејао
Признање „Косова“ од стране Србије је за Америку, према речима Соње Бисерко, важно из више разлога. „Осим што је ’Косово‘ најважнији успех спољне политике САД, оно је и објективно важно за безбедност ’Косова‘, али и региона“. Опет рече Бисерко, и опет не трепну.
Не знамо да ли би се искусни дипломата Хенри Кисинџер на опаску о најважнијем успеху спољне политике Америке само грохотом насмејао или би поменуо односе са Кином, Совјетским Савезом, тренутно Кубом… али оно што сигурно није тачно јесте да безбедност региона зависи од признања поменуте квазидржавне творевине.
„Радикализација једног дела младих на ’Косову‘ због фрустрације и бесперспективности може постати озбиљан проблем за безбедност региона“, додаде Бисерко и коначно (делимично) погоди. Међутим, то не зависи од Србије и признања „Косова“, већ од тога што се на силу инсталира „држава“ без институција и владавине права. Зна то поменута, али неће да призна.
Не може без чешања о Русију
А онда креће крешендо у коме је незаобилазна Русија, па тако та боркиња констатује да ситуација захтева много конструктивнији приступ Балкану, што значи — појашњава она — његово убрзано интегрисање у ЕУ. Треба — сугерише Бисерко — релативизовати уцењивачки потенцијал Србије (због Русије) јер он угрожава и интересе саме Србије.
Шта рећи, а испоштовати — ма какве ставове имала — једну даму и њене године. Како оценити произвољност која избија између ставова госпође Бисерко. Како реаговати на замену теза о уценама и на тврдње да је Србија та која уцењује, а не она која је константно уцењивана.
Могли би се сагласити са ставом председнице Хелсиншког одбора за људска права кад истиче да недовршени посао на Балкану указује на озбиљан дефицит међународне заједнице, кад Бисерко под дефицитом не би сматрала још већи утицај Запада, а не мањак владавине права, дипломатских принципа и вишак интервенционизма.
Да ли је пенетрација само реч
„Временом су се изгубили или занемарили принципи на којима почивају УН, ОЕБС и друге међународне организације“, констатује Бисерко, па би се и са тим ставом могли сагласити, да уважена Соња одмах не додаје „правни вакуум у којем се одвијају међународни односи довели до опште конфузије и губљење илузија“, а под тиме подразумева да су „на делу регресивни трендови који угрожавају све аранжмане које су ЕУ и САД својевремено дефинисале“.
Дабоме, поентира са „пенетрација Русије на Балкан, посебно у Србији, ставља Србију у фокус њихове пажње јер се она перципира као кључни фактор стабилности на Балкану. Њен амбивалентан и калкулантски однос према Западу и стално лавирање између Москве и Брисела, последњих месеци је довело у Београд бројне западне посленике“… На том месту је сваки коментар сувишан.
За крај смо оставили оцену цењене госпође да „Вучићева изјава да би признање ’Косова‘ било пресецање Гордијевог чвора, али да то Србија неће урадити, указује да је ипак свестан колико је то важан тест за Србију за који он очигледно није спреман“.
Ето, Србија и Вучић нису спремни да прођу тест. Ни да га раде. Међутим, зато је Бисерко положила све могуће тестове градитеља „друге албанске државе“, па јој сертификат да је ововременски Лека Дукађини не треба.
